Izležavamo se besposleni, kao gušteri na suncu. Usled nedostatka važnijih vesti, preuveličavamo sitne događaje iz bivaka, da bismo bar nečim zabavili svoj duh.

Jedno prepodne sedimo ispod šatora, na kojem smo zadigli krila sa strane, kad Luki priđe jedan od posilnih i predade mu parče hartije. Nagosmo se da vidimo. Nečitkim rukopisom pisalo je:

“Gospodin poručnik
Molim ve ki Boga, da me smenite od posilnu službu i uputite gde god bilo samo da nisam više posilni.
Isajlo Aranđelović
redov artiljerac”

Nasmejasmo se grohotom. Luka, čisto zbunjen, okrete hartiju na drugu stranu.

— Slušaj, pobratime — veli šeretski Dušan ja mislim, to je prvi slučaj otkad vojska na svetu postoji, da jedan posilni podnosi pismenu ostavku svome oficiru.

— Ah, oca mu njegovog! — promrmlja Luka. Onda viknu: — Gde je on?

Iz šatora pomoli se Isajlo.

Luka zatrese onom hartijom i pogleda strogo Isajla, kao da ga pita: šta je ovo.

Isajlo je očekivao pitanje i pripravan odgovori:

— Gospodine poručniče, molim vas da me smenite i uputite gde bilo.

— A što, rode moj? — pita jetko Luka.

— Bogami, gospodin poručnik. Iskočiše mi oči na ovoj žeravici kuvajući kavu po ceo dan.

— A… to li je. E, kad je tako, Iso, reponjo iz Lapova, onda idi da mi skuvaš još jednu kavu. Ali dobro da je ukuvaš, inače ćeš nanovo.

Po bivaku se proneo glas o pismenoj ostavci posilnoga poručnika Luke. I svi sad dolaze da dirnu Luku. A on naručuje kave, da bi tako kaznio svoga posilnog.

Ali sledećeg jutra, Isajla nestalo iz bivaka. Traže ga na sve strane. Njega nigde nema. Po podne, neki vojnici, vraćajući se iz Soluna, rekoše da su videli Isajla u varoši gde sedi pred jednom gostionicom, zavaljen na stolici, i pije kavu.

Da bi izbegao zadirkivanje, Luka otišao u trupnu komoru. Pronašli su ga i tamo.

— A ti, pobratime, došao si ovde na „majalos“? — pita ga Dušan.

— Kipislcauf! — odgovara mrzovoljno Luka.

— Šteta!… A mi pošli kod tebe na kavu.

— Zbog velike vrućine prestao je da pije kavu — dobaci Živadin.

Tek pred veče ugledasmo Isajla, gde se vraća iz varoši, sav znojav i prašnjav. Kad ga ugleda, Luka kao udaren električnom strujom, podskoči.

— Ovam’! — manu mu prstom.

Isajlo priđe pognute glave i natmuren.

— Gospodin posilni bio je u varoši?

— Jesam, gospodine poručniče.

— A jesi li imao dozvolu?

— Nisam…

— A jesi li pitao koga? — i Luka mu se približi.

— Gospodine poručniče, pitao sam svoju stražnjicu…

— Šta kažeš? — grmnu Luka.

— Pitao sam stražnjicu da li može da izdrži dvajest pet batina. Ona mi kazala da može. I ja odo…

Šamar puče preko njegovog lica, da se Isajlo zanese.
— A sad marš tamo, pa mi skuvaj kavu.

Vraća se malo posle Isajlo sa šoljicom, koju stavi na stočić pred Lukom.

— Nja… Hoće čovek u Solun… Ženske…

— Ne pada mi to na pamet, očiju mi. Nego, gospodin poručnik, kako dođosmo ovde, i vido one planine, e, nešto me steže ovdenak — on pokaza na grudi i gotovo se zagrcnu.
Luka ga pogleda ispitivački i ublaženim tonom zapita:

— A šta si video u Solunu?

— Video sam… video, na stanici, naše mašine, i vagone, gde piše: „Srpska državna železnica“ — i iz očiju mu potekoše suze.

I Luki se oči ovlažiše. On šmrknu i brzo zapali cigaretu.

— A-ha… Ovaj… drugi put nemoj tako da radiš — savetuje ga blago. — Zašto kao nesrećnik neki ideš bez para? Pitaj… Daću ti novac, pa da kreneš kao čovek. Hajd’ sad, idi!…

Stevan Jakovljević
“Srpska trilogija”, Prosveta, Beograd, 1980.

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime