Jedne zimske noći, pre dvadeset godina vodio sam poslednji razgovor sa ratnim drugom Draganom Simijonovićem Sikijem koji tek što je pristigao na kratko odsustvo sa bosanskog ratišta. Na kraju mi je, kroz tužan osmeh, rekao ono čega se često setim u ovakvim prilikama: videćeš ko je bio Siki. Sada znam.

Sa njim sam se upoznao u ranoj mladosti osamdesetih godina. Bili smo nerazdvojni drugovi, ne samo po kafićima i zabavama, već i po brojnim mitinzima i demonstracijama u vremenu „dešavanja naroda”.

Zajedno smo, kada je za to došlo vreme, otišli u rat. Bili smo dobrovoljci. Došli smo na međe srpskih sela da ih branimo od ustaškog noža, u kraju gde nismo znali ni da žive Srbi.

Proređivali smo obroke i trpeli ratne strahote s meštanima sa kojima smo se srodili kao sa najrođenijima. Tamo sam postao i svedok njegovog neviđenog junaštva.

Kada je u jesen 1991. sam pretrčao prugu Osijek–Vinkovci i uleteo u ustaško selo da „izvidi stvar”, ostavio me je zauvek sa druge strane pruge da mu se divim i zavidim na tolikoj hrabrosti.

Posle Hrvatske otišao je u Bosnu da ratuje hrabro i živi skromno.

Od mnogobrojnih priča i anegdota zauvek će mi ostati u sećanju ona s početka sukoba u Bosni kod Brčkog kada je u nekoj ulici, gde su opkoljeni muslimani čekali u strahu srpske dobrovoljce, prvi stigao Siki.

Pošto je uspostavio kontakt, hrabro je prišao i započeo živahan razgovor sa predstavnicima muslimana. Ta nestvarna scena za njegove saborce protumačena je kao Sikijeva predaja i započelo se panično dovikivanje, ali nije bilo mesta za brigu. Siki je želeo da po svaku cenu spreči moguću tragediju, pa je u znak dobre volje odložio pušku i nazdravljao rakijom sa okolo okupljenim muslimanima na opšte iznenađenje saboraca.

Tako su izbegnute nepotrebne žrtve. Bio je borac specijalne brigade „Panteri”. Tamo je, u Bijeljini, proveo najlepše dane svog života bez obzira na rat. Bio je poštovan od meštana, ali i od neprijatelja.

Poginuo je pred sam kraj rata. Žrtvovao je sve i izgubio sve ne tražeći ništa za uzvrat.

U petak, šestog marta, navršiće se tačno dvadeset tri godine od pogibije Dragana Simijonovića Sikija. I ove, kao i svake prethodne godine, na groblju u selu Rakitovu, okupiće se, pored rodbine i prijatelja, i njegovi ratni drugovi iz Republike Srpske da Sikijev grob ne ostane samo humka što samuje na ledini pored Lugomira, već mesto na kome se okrepljuje i uzdiže, mesto koje je pesnik nazvao “svetlim grobovima”.

Pričaće se neke nove priče i ponavljati one stare. Te priče su stvorile mit. O Sikiju je ispevana jedna guslarska pesma i posvećena mu je jedna knjiga. U centru rodnog sela podignut mu je i spomenik. Po njemu je jedna ulica dobila ime, kao i Društvo dobrovoljnih davalaca krvi. U Republici Srpskoj odlikovan je Zlatnim ordenom za hrabrost.

Osim što se isticao hrabrošću u ratu, pamtimo ga i kao izuzetno dobrog čoveka i odanog prijatelja, prostodušnog, plemenitog i poštenog.

Ponikao je u čestitoj i patrijarhalno vaspitanoj porodici koja svoje poreklo vodi sa Kosmeta. Dvojica rođene braće danas su ugledni sveštenici SPC. Ime Dragana Simijonovića Sikija samo je jedno od onih kojima treba da se ponosimo.

Neka je slava i hvala svima koji su dali svoje živote za slobodu i jedinstvo srpske otadžbine. Bog da im dušu prosti.

Saša Živković

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime