Autor: Dušan Drenovac
Držao ga je na nišanu, ali nije mogao da puca i ispratio ga je kao najboljeg prijatelja: „Srećno. Sad si u božjim rukama.“ U jeku Drugog svetskog rata na nebu iznad nacističke Nemačke iskusni as Luftvafea odlučio je da poštedi posadu američke „leteće tvrđave“. Sastali su se pet decenija kasnije i postali „posebna braća“.
Nekoliko dana pre katoličkog Božića 1943. godine, saveznička kampanja bombardovanja Nemačke dostizala je puni zamah. Potporučnik Čarli Braun bio je pilot bombardera B-17. On i njegova posada poletali su na prvu misiju – da gađaju fabriku aviona kod Bremena.
Braunova „leteća tvrđava“, nazvana „Stari pab“ (Ye Olde Pub), nosila je četiri tone bombi, a četvoromotorna grdosija branila se sa 11 mitraljeza i čeličnim ojačanjima.
B-17 je uobičajeno leteo na više od osam kilometara visine, ali kabina i unutrašnjost nisu bili pod pritiskom, pa je na toj visini vazduh bio redak i hladan. Piloti i posada zavisili su od sistema za disanje, tople letačke odeće i čizama.
Dok su se približavali Bremenu, nemačka protivavionska odbrana otvorila je vatru na formaciju. Na žalost po pilote i posadu „Starog paba“, pogodilo ih je nekoliko projektila, uništivši jedan i oštetivši drugi motor, zbog čega više nisu mogli da održe korak sa bombarderskom formacijom.
B-17 su bili poznati po tome što su mogli da pretrpe znatna oštećenja i pored toga se vrate kući. Ipak, ta izdržljivost je morala da se plati nečim. Čelična ojačanja znatno su uticala na krstareću brzinu, a uprkos velikom broju mitraljeskih položaja, letelice su i dalje bile ranjive na napade protivničkih lovaca. Američko vazduhoplovstvo zbog toga je uvelo specijalne formacije u kojima su se bombarderi kretali kako bi pokrili odbrambene rupe drugih aviona u formaciji.
Mana formacijskog kretanja bila je u tome što avioni pojedinačno nisu mogli da preduzimaju manevre izbegavanja, a oni koji bi zaostali za ostatkom bili bi ostavljeni na milost i nemilost neprijateljskih lovaca.
Nešto poput krda gnuova. Oni koji se izdvoje najčešće postaju hrana lavovima ili hijenama.
I kao što je to slučaj u životinjskom kraljevstvu, čim su zaostali za ostalima, Braunu i njegovoj posadi situacija se znatno pogoršala. „Stari pab“ napadalo je na trenutke i po nekoliko nemačkih lovaca. Jednog su uspeli da obore, ali su pretrpeli strahovita oštećenja.
Nišandžija u repnom mitraljeskom gnezdu je ubijen, a četiri člana posade su povređena, uključujući Brauna, koga je šrapnel pogodio u desno rame. Povrh svega, hidraulični sistem i sistem za snabdevanje kiseonikom takođe su bili uništeni.
„Stari pab“ je počeo da pada.
Braun je godinama kasnije rekao u intervjuu da mu je sećanje na događaje posle toga pomalo maglovito, što je i razumljivo s obzirom na pretrpljeni stres, krvarenje i manjak kiseonika.
„Spiralno smo padali, a uspeo sam da izdignem avion tek blizu zemlje. Moje jedino svesno sećanje jeste pokušavanje da izbegnem što više drveća, ali sam imao noćne more godinama kasnije u kojima sam izbegavao i neke građevine. Mislim da su Nemci pomislili da smo se srušili“, ispričao je Braun.
„Stari pab“ je pošteđen dalje potere nemačkih lovaca. Braun i kopilot uspeli su da stabilizuju avion na oko 300 metara visine. Na putu ka moru preleteli su blizu nemačkog aerodroma, na koji se upravo vratio poručnik Franc Stigler, pilot Luftvafea.
Dva bombardera B-17 je već oborio tog dana. Još jedan i automatski bi bio odlikovan Viteškim krstom.
Odmah je poleteo za njim.
Međutim, ono što je video zaustavilo je svaku agresiju koju je možda gajio u sebi. Stigler je 1991. godine ispričao da je bio potpuno zatečen kada je video oštećenja na američkom bombarderu. Na nosu i po celom telu letelice bile su otvorene rupe. Kroz nekoliko njih video je članove posade kako međusobno jedni drugima pružaju prvu pomoć.
Stigler se u tom trenutku setio reči svog komandanta Gustava Rudela iz „Jagdgeschwader 27“ formacije dok je služio u Severnoj Africi: „Ako ikada vidim ili čujem da ste upucali padobranca, lično ću vas oboriti (ubiti).“
„Svi oni u bombarderu su mi se činili kao padobranci. Jednostavno, nisam mogao da ih oborim“, prisetio se Stigler.
Nemački pilot pokušao je da mu pokaže da sleti u Nemačku, ali Braun nije reagovao. Pokušao je i da mu pokaže na sever, prema Švedskoj, jer je mislio da nema nikakve šanse da stigne do Velike Britanije.
Stigler je držao razdaljinu, uvek se držeći van polja dva mitraljeza koja su još bila u funkciji.
Začuđeni Braun gledao je kroz prozor ne verujući svojim očima. Već se bezbroj puta u sebi oprostio od života tokom misije, ali taj čudni nemački pilot mu je gestikulirao. Nije bilo šanse da tu spusti avion, ali ga je Stigler uporno pratio držeći druge lovce po strani sve dok nisu stigli do Severnog mora.
Kada je postalo očigledno da Braun neće ostati u Nemačkoj, Stigler mu je salutirao i, kako je kasnije ispričao, rekao mu: „Srećno. Sada si u božjim rukama.“
„Kada je Franc pokušavao da mi pokaže da se predam, moj mozak to nije prihvatao. Nije to bilo viteštvo, niti hrabrost, već moja glupost. Mozak mi više nije jasno rasuđivao. Njegov izbor je bio ili da nas obori ili da pokuša da nas otprati u Švedsku, pošto nije bilo šanse da sletimo tu“, rekao je Braun tokom sastanka sa Stiglerom više od pet decenija kasnije.
„Stari pab“ je nekim čudom stigao do Britanije, jedva održavajući visinu od stotinak metara. Godinama kasnije, Braun je rekao da bi, u slučaju da je mogao da čuje Stiglera, verovatno prihvatio njegovu ponudu za Švedsku.
Oficir koji ga je ispitivao bio je potpuno zapanjen Braunovim svedočanstvom, ali je ubrzo odlučeno da bi priča o viteškom ponašanju nemačkog pilota mogla da ugrozi živote drugih posada ukoliko bi se opustili tokom misija. A i u to vreme ne bi bilo baš najbolje pričati o pozitivnim primerima u Luftvafeu. Svi detalji o „Starom pabu“ klasifikovani su kao tajni.
Stigler takođe nije smeo da priča o događaju, pošto bi to značilo skoro siguran odlazak pred vojni sud. Franc je nastavio da leti, postavši jedan od prvih pilota koji su leteli na mlaznom avionu. Krajem rata bio je jedan od 1.300 preživelih nemačkih pilota. Oko 28.000 je služilo u Luftvafeu od početka rata.
Posle rata, Čarli Braun se vratio kući u Zapadnu Virdžiniju, završio koledž i vratio u vazduhoplovstvo 1949. godine, gde je služio do 1965. Kasnije, kao oficir Stejt departmenta, nekoliko puta posetio je Laos i Vijetnam. Ipak, 1972. godine napustio je vladinu službu i preselio se u Majami, gde je postao pronalazač.
Stigler je dočekao kraj rata u razorenoj Nemačkoj. Pošto je imao besprekoran vojni staž, nije krivično gonjen. Živeo je na bonovima za hranu i radio kao zidar. Preselio se u Kanadu 1953. godine i postao uspešan biznismen.
Mnogo godina prošlo je do njihovog susreta. Sudbina, ipak, nije htela da se dva nekadašnja neprijatelja, koje su čudne okolnosti rata spojile, ne sretnu.
Braun je 1986. godine bio na velikom okupljanju pilota. Neko ga je pitao da li ima neku priču iz Drugog svetskog rata. Čarli je kratko razmišljao, a onda se setio Stiglerovog pozdrava koji je zakopao duboko u sećanju. Svi su ćutali bez komentara nakon toga, a on je znao da mora da pokuša da pronađe čoveka koji mu je poštedeo život.
Nakon četiri godine bezuspešnog traženja po američkim i zapadnonemačkim arhivama, Braun je, kao očajnički pokušaj, napisao pismo pilotskoj asocijaciji. Par meseci kasnije, primio je pismo iz Kanade.
Bio je to Stigler. „Ja sam bio taj“, pisalo je. Braun isprva nije ni pročitao ostatak pisma. Nije mogao da čeka. Odmah je zvao operatera zatraživši broj adrese sa koje je pismo poslato.
„Kada sam te pustio iznad mora, mislio sam da nikada nećeš uspeti“, bile su Stiglerove reči odmah nakon međusobnog predstavljanja. „O, bože, to si ti“, rekao je Braun kroz suze.
„Šta si mi pokazivao rukama“, upitao ga je, na šta mu je Stigler rekao da mu je objašnjavao da je previše oštećen za daleki let, signalizirajući mu prvo da sleti u Nemačku, a posle toga pokazujući na sever govorio: „Švedska“.
Od 1990. do 2008. godine Čarli i Franc su postali bliski kao braća. Čak i više od toga. Veza koja je stvorena tog dana pred Božić 1943. godine bila je neuništiva. Toliko da su ostali veoma bliski do kraja života, a čak su obojica preminuli 2008. godine, u rasponu od samo par meseci.
U čituljama su jedan drugoga oslovili kao „moj posebni brat“.
Gustav Rudel: „Vi ste piloti sada i uvek“
Jedan od najuspešnijih nemačkih vojnih pilota Gustav Rudel zabeležio je 980 borbenih letova i 98 vazdušnih pobeda u „meseršmitu Bf-109“.
Bio je poznat po viteškom ponašanju i izuzetno poštovan među drugim pilotima. Pilotima u svojim jedinicama govorio je:
„Vi ste vojni piloti sada i uvek. Ako vas ikada vidim ili čujem da ste pucali u padobranca, lično ću vas oboriti. Poštujete pravila rata zbog vas samih, ne zbog neprijatelja. Borite se po pravilima da biste sačuvali svoju ljudskost.“
Pored brojnih odlikovanja, nosilac je najvišeg – Viteškog krsta sa hrastovim lišćem za izuzetnu hrabrost i uspešno komandovanje.
Rudel se povukao iz vojske 1957. godine sa činom brigadnog generala, a preminuo je 1995. u 80. godini.
„Tada ga nisam poznavao kao sada, inače bih pucao“
Tokom jednog od prvih susreta i zajedničkih šetnji, Braunova i Stiglerova supruga, Džejn i Hija, hodale su iza dva ratna veterana.
„Hvala bogu da se slažu! Možeš li da zamisliš kako bi se Franc osećao, nakon što se oprostio od Viteškog krsta, izložio opasnosti da odgovara pred vojnim sudom i 40 godina se pitajući da li je sve bilo vredno toga, da otkrije da je Čarli pravi k…. sin“, našalila se Hija sa Džejn.
Kada ga je jedan novinar pitao da li je vredelo to što je poštedeo Brauna i njegovu posadu, Stigler je, gledajući u nekadašnjeg ratnog neprijatelja, kroz smeh rekao: „Tada ga nisam poznavao kao sada, inače bih pucao.“
*Potpuni opis događaja i Braunova i Stiglerova svedočanstva sadržana su u knjizi „A Higher Call“ Adama Makosa i Lerija Aleksandera.
(RTS)
