Piše: Sonja Lakić

Sarajevsko naselјe Grbavica mesto je gde bi se filozofi, kada bi ih ovde bilo, pitali — umire li čovek samo jedanput ili svakog dana. Smrt je na Grbavici kao padanje kiše: svakodnevna, prirodna, čujna.

Poginuti, obična je stvar, o tome se ne razmišlјa. Grbavica — ravnoteža između smrti i života, ravnoteža između nade i beznađa. Grbavičani odgovor traže očiju uprtih u nebo: improvizovana crkva u prostorijama nekadašnje mesne zajednice, služba božija, miris tamjana, sveće samo za nemačke marke.

Pa opet, Grbavica se voli, nežno i setno, kao što čovek voli sve što je iznemoglo, sve na čijem se licu još prepoznaju tragovi sjaja, davnih dana. Na grbavičkim razvalinama, zgarištima i blatnim stazama, što između zgrada krivudaju, čoveku se ponekad učini da ulazi u neku drugu stvarnost. Tada vidim puteve na kojima senke izbegavaju oko muslimanskih snajperista s one strane grada. Vidim staze kojima, ne ostavlјaju trag čizama u blatu, lakim korakom prolaze moji mrtvi drugovi.

Braneći Grbavicu, nestali su u blatu između razrušenih zgrada bezbrojni snovi njenih žitelјa kao krhotine bivšeg živlјenja, u odlomcima samo, prepričavaju se događaji iz dve minule ratne godine.

Stigla je Olјa

Olјa, Olјa, Olјaaaa!!! — odzvanja svake noći sa poslednjeg sprata ruševnog solitera u grbavičkoj ulici Rave Janković. Između detonacija granata, između unakrsne snajperske vatre, okrenut licem prema Čengić—vili, stoji srpski borac Zoran i snagom očajnika doziva svoju dragu na muslimanskoj obali Milјacke.

Oteti krik stapa se sa eksplozijom granata upućenih iz muslimanskog dela Sarajeva. Mrak na obe strane, besanica nad umirućim naselјima.

Duže od svake palјbe, do duboko u noć, čuje se samo — Olјa, Olјaa, Olјaaa!!!

Iako sviklim na sve, Grbavičanima se od jecaja neumrle lјubavi ledi krv u žilama. Jedne takve noći teta Luca sa petog sprata, tešeći dečaka, dugo je pričala da vreme leči rane, i da će lјubavne najlakše zaceliti.

„Ne valјa, sinko, za živim plakati pored tolikih mrtvih“, govori mu teta Luca. A Zoranu je, kaže, zaborav isto što i smrt.

„Ima li, majko, načina da izdržim ovu bol“ — šaputao je praznom okviru vrata kroz koja je teta Luca odavno otišla.

Mnogo večeri kasnije, nad Grbavicom se ponovo začuo, izmenjen, Zoranov glas:

„Stigla je Olјa“!

Sa suprotnog solitera, muslimanski snajperista s olakšanjem je uzviknuo:

„Hvala bogu“!

Priča o Ivaninoj biblioteci

A, ujutro, kada svane, na ovo isto mesto, ispunjen strahom, stepenicu po stepenicu, uspinjaće se Goran. Da bar za trenutak, da još jednom, možda poslednji put, ugleda svoje roditelјe. Kroz dvogled on svako jutro posmatra prozore svoga bivšeg stana na drugoj strani Milјacke, gde su mu ostali otac i majka. Deli ih jedva dve stotine metara.

Ponekad, zimi, obamre od hladnoće, ali čežnja za roditelјima je jača i on čeka, ponekad do prvog sutona. Akobogda, danas će ugledati siluete i oca i majke. Ili će mu se opet učiniti.

I dok Goran čeka da ugleda svoje roditelјe, sedmogodišnja Ivana vozi bicikl praveći krugove, iza zgrade, nakraj parkinga, što ga samo tri metra’ iza zida zgrade deli od snajperskog oka sa druge strane. Uzalud mama Boba i tata Davor upozoravaju na opasnost, uzalud govore da će, ako samo za nekoliko centimetara izgubi kontrolu, izleteti pravo na snajper.

„Znam“, veli devojčica, „smijem voziti metar u širinu, onda zaokrenem, i onda još tri metra u dužinu. I tako ponovo“. Boba i Davor hteli su prošlog leta da ostave kod babe i dede na Sokocu, ali Ivana je bila jača.

„Hoću da idem u školu na Grbavici. Znam da je tamo rat, da ću se voziti ukrug i gledati televiziju na akumulator, ali gdje su mi tata i mama, hoću da budem i ja.“

A kada su počele kiše i prvi časovi u školi, nije se mogla više igrati na parkingu. Ivana je tada sa decom skuplјala knjige po napuštenim stanovima i u jednom od njih, u ulici Rave Janković napravila biblioteku:

„Kakva je to škola, kada nema svoju biblioteku“, kaže Ivana.

Slova u vazduhu

Kroz otvor na bunkeru, svega pedeset metara od prvih muslimanskih linija. Ljeposava razgovara sa mužem koji je ostao s druge strane iste ulice, na muslimanskoj strani. Samo pedeset metara jedno od drugog. Ali ovo je granica čija se stvarna udalјenost meri jedinicama koje razumu izmiču.

Sina su joj muslimani ubili na prvim, martovskim barikadama, a u junu pretprošle godine otišla je po hleb na Grbavicu. Zakoračila je na srpsku teritoriju nekoliko minuta pre nego što je granica zatvorena.

Oblikujući u zraku slovo po slovo, prstima, pita ga da li je dobio pakete. Klima glavom, odmiče se za tren od prozora i pokazuje jednu praznu kartonsku kutiju.

Ljeposava podiže dva prsta. On odmahuje glavom. Ne, drugi paket nije dobio.

Pokušavali su srpski borci da ga prebace na Grbavicu, ali njegove bolesne noge nisu izdržale. Nekada ih je na ovom istom mestu sa muslimanske na srpsku stranu po dvadesetoro prelazilo, za jednu noć. Nјega niko nije poveo. Koferi su im bili važniji.

A na Badnji dan poginuo je devetnaestogodišnji Arkan. Pred majčinim očima. Poslednje reči bile su mu:

„Ne dam Grbavicu“!

Ali, Arkan je priča za sebe.

„Ognjišta“, broj 10
Pale, januar 1994. godine

PODELI

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime