Piše: Boris Vojvodić

Jedan od najrasprostranjenijih pištolja svih vremena, sa preko 1.700.000 proizvedenih primeraka (samo u SSSR) je čuveni Tokarev TT (Tula Tokarev), razvijen kasnih dvadesetih godina 20. veka, na osnovu konkursa Crvene armije, za novo službeno oružje. Upravo ovaj pištolj, koji je neznatno izmenjen i pod imenom Crvena zastava M-57, proizveden i usvojen u bivšoj SFRJ kao službeni, do danas je ostao najrasprostranjeniji model i na našim prostorima. “Kalibar” je, posle brojnih zahteva čitalaca, rešio da predstavi ove i još dva modela u istom kalibru (7,62×25 TT), koji su obeležili najveće razdoblje 20. veka, u svim zemljama koje su koristile sovjetsko naoružanje ili njime bile inspirisane u svom opremanju. Zato smo uz domaći M-57, originalni sovjetski Tokarev TT, uzeli i jedan kineski primerak iz poslednje komercijalne serije nazvan TU-90, ali i verovatno najneobičniji pištolj ikada napravljen u kalibru 7,62×25 TT, čehoslovački službeni model 7,62 mm Pistol Vzor 52 ili Vz.52. Izneli smo ih na strelište i pokušali realno da uporedimo i ocenimo njihov kvalitet, u duhu vremena u kome su nastali. Pre nego sto pređemo na zaključke do kojih smo došli testiranjem, neophodno je da se ukratko osvrnemo na istorijske činjenice i samu konstrukciju pištolja.

ROBUSTAN I POUZDAN
Sovjetski TT, nastao je u pokušaju Crvene armije da proizvodnjom novog modernog oružja, zameni zastareli revolver Nagant M1895 i celu lepezu raznih stranih poluautomatskih pištolja koje je do tada koristila. Jedan od najpopularnijih stranih modela koji je dvadesetih godina 20. veka koristila, bio je čuveni Mauser C96, a rukovodećim strukturama vojske posebno se svideo njegov snažni metak 7,63 mm Mauser, pa je odlučeno da ga sitnijim modifikacijama, izaberu kao kalibar budućeg domaćeg službenog pištolja. Posle testiranja brojnih različitih modela tokom 1930, konačno je načelno prihvaćen dizajn konstruktora Fedora Tokareva, pa je do 1932, nastavljeno sa terenskim testiranjem nekoliko hiljada, u međuvremenu proizvedenih primeraka. S obzirom da su bili više nego zadovoljni rezultatima, posle nekoliko sitnijih izmena, konačno je 1933, izabran za zvanični službeni pištolj i stavljen u proizvodnju, koja je serijski krenula u Tulskom Zavodu tek početkom 1934, pod imenom TT, odnosno Tulski Tokarev. Iako je izgledom najviše podsećao na Browningov M1903, u suštini, novi TT je bio maksimalno pojednostavljeni legendarni M1911, istog konstruktora. Nova konstrukcija, koja je objedinila Browningov genijalni sistem kratkog trzaja cevi sa snažnim, za vojnu namenu neprevaziđenim metkom 7,62×25 rezultirala je robustnim pištoljem, izuzetne jednostavnosti, pouzdanosti, kompaktnosti i lakoće u rukovanju i održavanju, uz relativno nisku cenu proizvodnje u masprodukciji, što je za SSSR onog vremena, verovatno bilo i najvažnije. Iako je izboru metka ovog oružja 7,62×25 još u ono vreme zamerano da nema dovoljnu zaustavnu moć, presudile su njegova veoma položena putanja zrna, fenomenalna probojnost (sposobnost da probije debelu odeću, opremu i lakše prepreke na putu do cilja) i što je tada možda bilo i najvažnije – mogućnost da se zbog prečnika zrna (7,62 mm) na svim sovjetskim oružjima tog vremena (pištolja, automata, pušaka i mitraljeza), bušenje cevi vrši istim alatom. Pištolj je imao neverovatno jednostavnu i čvrstu konstrukciju. Svi delovi su rađeni od punog čelika, mašinskom obradom otkivaka. Bravljenje kod ovog pištolja podrazumevalo je da cev u navlaci leži oslonjena na vodeću čauru na vrhu i kariku sa spojnicom, postavljenu na zadnji kraj cevi. Vezna spona je za cev pričvršćena sopstvenom osovinom, dok cev preko spojnice u ramu drži osovina kočnice navlake. Pritom, s gornje strane cev bravi sa dva krupna “rebra” u odgovarajuće otvore sa unutrašnje strane navlake. Posle opaljenja, cev i navlaka kreću zajedno 6 mm unazad, što je dovoljno da za to vreme zrno napusti cev i pritisci opadnu na bezbedan nivo, a zatim navlaka produžava (izvlačeći i izbacujući čauru na kraju puta i donoseći u povratku novi metak), dok cev tone, preklapajući se preko karike nadole, čime se oružje odbravljuje. Vodeća čaura na vrhu cevi je nešto ojačana u odnosu na uzor (M1911), a povratna opruga je ispod cevi, fiksirana u vodeću navlaku krupnim dugmetom. Kočnica navlake, koja ujedno služi i kao spojnica navlake i rama, osigurana je na mestu limenim osiguračem na spoljnoj, desnoj strani rama. Najveću izmenu je doživeo mehanizam za okidanje (zajedno sa okruglim spoljašnjim orozom), maksimalno uprošćen i objedinjen u posebnu celinu u ramu, koja je mogla da se vadi radi održavanja. Uz to, udarna igla je smeštena unutar samog oroza. Izbačene su i mehanička i automatska kočnica, pa je TT od sigurnosnih uređaja imao samo zarez za poluzapeti položaj oroza i ništa više, što mu je uz udarnu iglu koja nije inercionog tipa i osnovna zamerka, jer u slučaju pada sa metkom u u cevi, može da opali.
Iako je imao relativno kratku dršku, sa loše odabranim uglom u odnosu na osu cevi, što je rezultiralo relativno nekomfornim hvatom, TT je bio prilično skladno oružje čistih linija. Ukupna dužina pištolja je 200 mm, dužina cevi 116 mm, masa sa praznim okvirom kapaciteta osam metaka je 910 g. Ima fiksne nišane, sa mušicom izglodanom na navlaci i zadnjim, usađenim lastinim repom. Raniji modeli su imali glatke drške, a kasniji amblem sa petokrakom zvezdom i slovima SSSR između krakova. Do 1951, rađen je sa naizmeničnim krupnim i sitnim zarezima za repetiranje, a kasnije, do prestanka proizvodnje 1954, sa gustim, sitnim, ravnim zarezima. Iako je 1952, kao novi zvanični službeni pištolj usvojen Makarov PM, u naoružanju vojske se zadržao i tokom šezdesetih godina 20. veka, a u jedinicama sovjetske milicije (policija) i do kraja sedamdesetih. U međuvremenu, njime su opremane i neke druge članice Varšavskog ugovora, dok su neke od zemalja, među kojima Poljska, Rumunija, Mađarska, Kina, Severna Koreja i SFR Jugoslavija, proizvodile svoje, manje ili više identične kopije.

KVALITETNIJI OD ORIGINALA
U Jugoslaviji se o razvoju pištolja, ali i svih drugih osnovnih sredstava naoružanja, razmišljalo odmah posle Drugog svetskog rata. Napori u periodu 1945-1948, koje su preduzimali stručnjaci tadašnjeg Vojno tehničkog zavoda, vojne industrije “21 oktobar”, kasnije “Crvena zastava”, nisu urodili plodom, pre svega zbog nedostatka odgovarajućih mašina i drugih tehničkih kapaciteta. Tek usvajanjem prvog petogodišnjeg plana razvoja vojne industrije, stvari su se promenile nabolje. S obzirom da je tadašnja vojska bila oslonjena na vojnu pomoć (oružje i ogromne količine municije) dobijenu do 1948, uglavnom od SSSR, a da je u međuvremenu razvijen i domaći automat M1949 (takođe u kalibru 7,62×25) – logičan izbor pištolja, s obzirom na njegovu krajnju jednostavnost i mali broj delova, bio je upravo sovjetski TT. Zbog prioriteta u proizvodnji drugih važnijih vrsta oružja, uslovljenih spoljnim pretnjama po bezbednost države, razvoju dokumentacije se pristupilo tek sredinom pedesetih godina 20. veka, a domaći pištolj je u proizvodnju ušao 1960, pod nazivom M-57. Iako u osnovi skoro identičan sovjetskom, model M-57 je imao i nekoliko specifičnih izmena i zahvaljujući najrigoroznijoj vojnoj kontroli proizvodnje i nedostižno viši kvalitet od originalnog. Najveća izmena su produženi rukohvat i okvir, što je kapacitet povećalo sa osam, na devet metaka, zatim prelazak na fiksiranje udarne igle u ležištu poklopcem sa zadnje strane navlake, umesto poprečnom čivijom, ubacivanje zglobne dvodelne vođice povratne opruge pune dužine umesto delimične, povećanje dugmeta kočnice magacina i na kraju – postavljanje prednjeg nišana lastinim repom, što je omogućilo bolju i lakšu rektifikaciju pogodaka. Sve ostalo je isto kao i na sovjetskom modelu, ali je M-57 bio nešto kvalitetnije oružje. Na gornjoj strani navlake, ugraviran je grb FNRJ (kasnije SFRJ), a na koricama je između krakova zvezde na bakelitnim koricama ubačen naziv jugoslovenske, umesto sovjetske države. Ovaj pištolj se u naoružanju skoro svih bivših država članica SFRJ zadržao do danas, iako ga je početkom devedesetih godina 20. veka, delimično zamenio moderniji CZ-99.

MODEL ZA IZVOZ
Svoju verziju, NR Kina je razvila u mestu Shenyang, u fabrici 66, kao Tip 51. Bila je to potpuna kopija sovjetskog TT, samo nešto slabijeg kvaliteta. Ipak, koliko je bio značajan za ovu državu, govori i podatak da je samo do 1954, proizvedeno oko 250.000 primeraka ovog pištolja. Novi, poboljšani model nazvan Tip 54 iz iste fabrike, imao je hromiranu cev i proizvodio se sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka, kada je ista fabrika, preko koncerna “Norinco” izbacila i civilne varijante M-213 i M-216 (u kalibru 9 mm Para). Ovaj model, rađen pod firmom “Norinco” za izvoz, pretežno u SAD i zapadnoevropske zemlje (uvožen i kod nas), u periodu 1990, pa do danas, nazvan je TU-90 i ima mehaničku kočnicu s leve strane rama, na zadnjem delu drške. U ostalom je skoro isti kao i prethodne verzije, iako ima različitih varijanti.

NEOBIČNO BRAVLJENJE
Službeni pištolj čehoslovačke vojske, model 7,62 mm Pistol Vzor 52 ili Vz.52, je originalna konstrukcija koja je nastala u vreme potrage za novim službenim oružjem, u periodu od 1947, do 1951. Iako je prvobitni zahtev da oružje bude u kalibru 9×19 Parabellum, na kraju je zbog unifikacije sa Varšavskim paktom usvojen 7,62×25. Osnove dizajna pištolja CZ52 postavio je konstruktor Jan Kratocvil, iz fabrike “CZ-Strakonice”. Tokom razvoja, odustalo se od prvobitno planiranog DA/SA okidanja, a zadržana je funkcija kočnice i dekokera. Konačno je u službenu upotrebu uveden 1952. i ostao dok nije modelom Vz.82 zamenjen 1982. Većina sačuvanih primeraka prodata je kao vojni višak, posle 1987. Pištolj koji se ponekad naziva i CZ-523, oblikom podseća na manje modele ove firme, inspirisane nemačkim Waltherom PP ima kapacitet osam metaka, cev 120 mm, ukupnu dužinu 210 mm i masu od čak 1.050 g. Bravljenje cevi ovog modela je krajnje neobično. Koristi sistem sa valjcima, kao na mitraljezu MG-42 (“šarac”), sličan onom na većini modela firme “Hekler i Koh”. Dva valjka, s obe strane ležišta metka, ulaze u odgovarajuće ispuste u zatvaraču. Pri trzaju, valjci se, protiv povratne opruge, uvlače u izrez u cevi, odlažući otvaranje zatvarača dok pritisci ne opadnu na bezbedan nivo. Povratna opruga je smeštena oko cevi, a kočnica je kao na modelu Vz.50. Kočnica ima tri položaja: u donjem položaju pištolj je otkočen, u srednjem kad dodiruje crvenu tačku zakočen, u gornjem položaju kad je crvena tačka sasvim pokrivena, okidač i oroz su blokirani, tako da zatvarač može da se povuče unazad radi punjenja ili pražnjenja. Oroz će pasti, ali neće dodirnuti udarnu iglu. Pištolj je jednostrukog dejstva.
Rasklapa se pritiskom na dva dugmeta na prednjem delu branika okidača: zatvarač se tada gurne malo napred, pa gore i skida se unazad kao kod Walthera PP. Kod rasklapanja, cev iz zatvarača treba vaditi oprezno, jer je pod pritiskom jake povratne opruge. Čehoslovački metak za ovaj pištolj zove se M48, takođe kalibra 7,62×25, ali je njegovo barutno punjenje za 20 odsto jače od standardnog metka za Tokarev (ima zrno mase 6,2 g, sa početnom brzinom od oko 428 m/s) i ne preporučuje se upotreba u drugim oružjima, ali normalno koristi i standardnu municiju ovog kalibra. Među svojim korisnicima, Vz.52 nije bio naročito popularan, uglavnom zbog preterano snažne municije namenjene automatima, iako se tokom eksploatacije pokazao kao izdržljivo i prilično pouzdano oružje.

MASIVNI, PRECIZNI I TAČNI
Testiranje svih pobrojanih modela, izveli smo na poligonu SAJ u Batajnici, uz njihovu logističku pomoć. Kako bismo stekli što jasniji utisak o kakvim je oružjima reč, prethodno smo izvršili kompletan pregled i merenje početne brzine zrna iz svakog od njih. Pritom je korišćena moderna municija PPU iz najnovije proizvodnje, sa FMJ zrnom od 6,2 g. Generalno, sva četiri primerka su bila potpuno očuvana i veoma malo korišćena, bez vidnih tragova habanja. U startu se opštim kvalitetom izdvojio domaći M-57, koji je bio za nijansu finije završne obrade nego Vz.52, dok su ruski TT i kineski TU-90 imali malo veće “luftove” – tolerancije i lošiji finiš. Primetna je bila povećana škripa njihovih delova, ali su kasnije na strelištu radili besprekorno, bez zastoja, kao i prva dva. Merenje početnih brzina smo obavili uz upotrebu hronografa, sa po deset ispaljenih metaka iz svakog modela, a za sva oružja dajemo prosečne brzine. Zbog nešto duže cevi, od 120 mm, najbrži je očekivano bio Vz.52, sa 403,7 m/s, sledili su ga M-57 – 394,2 m/s, TT – 372,2 i TU-90 – 366,6 m/s. Na testu preciznosti, iz svakog od njih smo gađali po tri grupe, od po pet metaka u standardnu kružnu pištoljsku metu, sa daljine od 25 m bez korišćenja oslonca. Upoređivali smo najmanje dobijene, bez obzira na to koji od strelaca ih je postigao (u pitanju su bila dvojica odličnih strelaca, približnih streljačkih sposobnosti). Cilj ovog testiranja nije bio da se dobiju egzaktni i apsolutno pouzdani rezultati, s obzirom da nismo imali više novih primeraka svakog od izabranih modela, već samo da se dobije približan odnos kvaliteta i upotrebljivosti, na osnovu naših subjektivnih mogućnosti. Najpreciznijim se pokazao Vz.52, sa najmanjom grupom od 40 mm, zatim M-57 – 78 mm, TU-90 – 89 mm i na kraju TT – 112 mm. Iako ovo ni približno nisu rezultati koji mogu da se dobiju sa današnjim, najmodernijim modelima službenih pištolja, sasvim su prihvatljivi za službeno oružje iz tako velikih produkcija. S takvom preciznošću, na poligonu sa metama za borbeno gađanje, sva četiri modela su odlično odradila posao, dokazujući da se nisu bez osnova pokazali u najvećem ratu koje čovečanstvo pamti i mnogim drugim sukobima širom planete. Jednostavno, ovi pištolji rade i to dobro. Na poligonu sa grudnim metama raspoređenim u prostoru, pokazali su se preciznim, pouzdanim i tačnim, iako ne i naročito brzim, radeći bez zastoja, okvir za okvirom. Nikakav problem nije predstavljalo pogađanje vitalnih zona na meti, ni na daljini od 50 m što smo takođe pokušali. Ovu probu su sva četiri modela prošla bez greške, s približnim uspehom. To je najbolje pokazalo njihovu pravu prirodu, da su stvarani da se koriste u ratu. Uprkos činjenici da im je dizajn star preko pola veka, mogu da se smatraju upotrebljivim i danas, ukoliko se zanemare njihova nešto veća masa zbog čelične konstrukcije i ograničeni kapacitet jednorednih okvira.
Može im se zameriti i manji komfor pri korišćenju i to ponovo na prvom mestu kod Vz.52, koji se i najviše “ritao”i. Najveći komfor je pružao M-57, zahvaljujući pre svega nešto dužoj dršci (što donekle popravlja i balans), ali ni TU-90 i TT nisu mnogo zaostajali. Iako se pri gađanju nišanska slika ne pojavljuje munjevito, jer su nišani sitni i veoma plitki kod sva četiri modela, hvat je dovoljno prirodan, tako da je i kod brzog borbenog gađanja, moguć vrlo precizan pogodak već prvim metkom. Pritom, jedino smeta nešto jači trzaj sva četiri modela, pa je sledeći metak nešto sporiji nego kod današnjeg oružja ove vrste. Okidanje svih testiranih primeraka bilo je slično, iako je M-57 imao malu prednost, s obzirom da je hod obarača kod njega kratak i odsečan, a na silu možete da se priviknete, pa nam posle izvesnog vremena više nije smetala. U ovom pogledu, opet je najgori bio čehoslovački model, zatim ruski i kineski. Ukupno posmatrano, uz poštovanje činjenice da nisu pravljeni sa glamurom, već surovim spartanskim duhom praktične upotrebljivosti, svi ovi pištolji, iako sa ograničenim kapacitetom od osam, odnosno 9+1 metak, snažnog kalibra 7,62 mm i dalje predstavljaju dobar izbor kao vojni službeni pištolji. Jednostavna konstrukcija, kombinovana sa apsolutno pouzdanim radom i dobrom (iako ne i vrhunskom) preciznošću, ali i skoro zanemarljivom cenom proizvodnje, predstavljaju skup željenih karakteristika, zbog kojih ćemo još dugo viđati ove modele.

(Kalibar)

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime