Piše: Vuk JSO
Juče sedim sa starim saborcem, koga nisam video celu večnost. Srce mi zaigra, kad ga videh i sećanja preplaviše. I posle par uobičajenih reči i iskrenih bratskih zagrlјaja, on krete da mi priča o davno prohujalim, slavnim vremenima.
I što je više pričao, sve je više bilo Ja, pa ja, pa ja, pa ja, pa…
I sve je više omalovažavao druge, dajući sebi time na značaju.
I sve mi je bilo teže da ga slušam.
Ali mi je bilo drago da ga vidim.
Na kraju smo se svi oko njega pretvorili u statiste, da ne ispadne da vodi monolog. I bilo kakav pokušaj, da mu, iole stavimo do znanja, da je sve to prošlo, da možda sve to nije tako, energično je sasecao.
Istina je bila samo njegova privilegija i samo on je polagao tapiju na nju. Ko bre daje pravo onima što nose majice ili beretke Jedinice?! Gde su oni bili? Kad sam jaaa…
Najsmirenije moguće sam mu rekao da sam ’91. u Slavoniji, na šajkači nosio kokardu, i da je ta kokarda, koju smo kupili, bila nešto najoriginalnije i najvrednije na svetu. Pod njom smo ratovali i ginuli. Ta jedna mala, okrugla kokarda, prodavana na ulici, nama je bila sve. I ona zastava Sloboda ili smrt. Dan danas je čuvam. Sva izbušena zrnima i gelerima. Obarale su je ustaše, ali smo je mi ponovo dizali. Nosio sam znak ravnogoraca iz ratova 40ih i ništa nisam bio manje srbin, ni borac od njih. A nek proba to neko da ospori…
Sve to čuvam, sa ponosom, rekoh mu.
Moj davnašnji saborac će Mnogo si ti pesnik, ne valјa ti razmišlјanje…
Zgrči mi se želudac.
Ali mi je i dalјe bilo drago što ga vidim.
Skretoh temu, da treba govoriti, jer ako mi ćutimo, drugi pričaju svoje priče, izvrću istoriju, da bi sebi dali na značaju. Ne smemo ćutati, jer svako od nas zna delić istorije i istine, da tek sa svakim od tih delića slagalice, dobije se veliki mozaik Srpske istorije koji ostavlјamo našim potomcima… Za nauk.
Ne! rezignirano će. Ne smemo. Nas prate, slušaju, svuda… Značajno se osvrte oko sebe. Par gostiju je sedelo i pilo svoje piće, jelo svoj ručak… u lokalu, gde smo sedeli. Nezainteresovani za naše postojanje, ali…
Podsetih na pokojnog Maksu, koji je imao tako dobro pamćenje i koji je znao i prošao puno toga, neposredno pred smrt, molio sam ga da pribeleži sve ono što zna, neka ostane sa strane, zaboraviće se…
Isto mi je odgovorio kao i ovaj saborac Nije vreme, ne smemo, slušaju…
On je umro, a sa njim i toliko toga. Ostavlјajući prostor, da nebrojeni anonimusi daju sebi na značaju, svojim busanjem u grudi i plјuvanjem drugih.
Koliko je stranica na netu, koje su pune tekstova o “div junacima”, kojima pogledaš u godinu rođenja i vidiš da nije ni bio rođen, tada, u ta div-vremena. Ali, svi ti “heroji” su zdušni u plјuvanju svih onih Jedinica i pripadnika, koji su zaista izneli sve te ratove.
Pomislih na one mrke, brkate srbe koji su bili kadri stići uteći i na strašnom mestu postojati… Da je njima neko rekao Ćuti, saznaće arnauti, turci, bugaraši… Hoćete da nastradate?! Kako li bi prošli ti ”dobronamerni”. Pa čega su se bojali, ti gorski vuci? Samo strah da ih saborci ne oteraju, zbog kukavičluka.
Tako je bilo i u ratu ’90ih, kod dobrovolјaca, najveća sramota. Oterali te kući, saborci. A na kraju krajeva, kojim bi se mi pričama napajali i čijim herojstvima divili, da su te komite, hajduci i junaci, u strahu, ćutali…
Tako upitah i mog druga Čega se ti bojiš? On me pogleda i taman zausti, ja ga prekidoh Zar zaista misliš da se posle svega ovoga, preživlјenog, ičega bojim, sem Boga? Kako da mu objasnim da je najveći strah u našim glavama.
Iz iskustva znam da se najviše boji onaj što ima najviše i da izgubi. Zato su mahom dobrovolјci bili neki obični lјudi. Skoro pa sirotinja. Sirotinja je branila sirotinju. Sit gladnom ne veruje. Što si više ostavio kući, odlazeći u dobrovolјce, veća je i žrtva tvoja bila.
Na kraju je moj ratni drug otišao, a ja sam ostao i razmišlјao…
Bio sam srećan što je dobro. I tužan, što je to, što jeste.
Jedan od prvoboraca. Dobrovolјaca. Priznaje samo one borce iz ’91, 2… svi ostali su manje vredni. I da, možeš da budeš borac iz ’91, 2… ali ako nisi potpisao rešenje RDB… rezervu Jedinice ne priznaje. Samo njih dvadeset i nekoliko… Tooo su oni pravi.
Elem.
Uz sve one podele na partizane i četnike, pa onda ’90ih na krajišnike, bosance, srbijance… sada imamo i one iz ’91, 2… i one kasnije.
Zato smo doživeli sada, da imamo više udruženja veterana, nego što je bilo boraca. I svako je najpravije, najautentičnije. A veterani su sve otuđeniji i dalјi.
Da li shvatate, dragi moji saborci, da takvim pokušajem davanja sebi na značaju, više govorite o sebi, nego išta. Da li ste možda pametniji, hrabriji, bolјi lјudi… od onih drugih. Ili jednostavno želite da umanjite značaj drugih, da biste makar, za pedalј izgledali više. Makar i u svojim očima.
Naravno, okruženi ste onima koji misle kao vi i dok on tebe serdarom ti njega vojvodom.
Već vidim kako vas sa prezirom gledaju četnici iz drugog rata, a dok te iste ravnogorce, sa nipodaštavanjem gledaju nosioci Albanske spomenice. A tek stid nosioca Spomenice, pred mrkim pogledom ratnika iz Drugog balkanskog rata… koji su ništa spram onih iz Prvog balkanskog…
Zamislite samo da vojvoda Babunski kaže vojvodi Vuku Gde si ti bre bio, kad sam ja… a dotle, vojvoda Pećanac stoji u ćošku… postiđen.
Draga moja sabraćo i saborci. Ništa ovo neće promeniti. Ovo moje pisanie. I dalјe ćete misliti i raditi kao i do sada, jer za bolјe ne znate, na žalost. Vremena su takva, lјudi su otrovani i ogorčeni. Niko nikom ne veruje. Čovek je čoveku vuk. U najgorem smislu. Ja bih najiskrenije voleo da me demantujete i pokažete da grešim, ali…
Jedinica nije vaša ni tapija, a ni prćija. Jedinica nije jedan čovek, jedan komandant, jedna etnička grupa. Jedinica nije samo sada. I samo juče. Jedinica je postojala i pre vas. Iznenađeni? Verujem.
Jedinica je svako onaj ko je uzeo pušku u ruke i otišao da se bori, kao dobrovolјac.
Ups! Da li sam to pomenuo?
Nisu vam rekli? Da. Dobrovolјac. Nјih nisu mobilisali, terali… On je ostavio plug, kuću, porodicu i otišao, ko zna gde da se bori. Jedinica je postojala i u Drugom svetskom ratu. Jedinica su i sve one komite koje su prelazile u ondašnju Bugarsku i Tursku, braneći srpsku nejač. Zvuči poznato? Odmahujete rukom? Drugo vreme? Drugi su bili i lјudi tada. Poštovali se, cenili, čuvali… Nisu umanjivali značaj tuđe žrtve.
Da li je bitniji rat iz ’98-9. od onog iz ’91-5… A onaj iz ’41-5? ’14-18? Da li smo mi iznad naroda? Ili smo narod samo mi ili oni za koje kažemo da je narod? Da li su srbi samo pravoslavci ili mogu biti i druge vere? Da li su to oni koji dižu raširena ili skuplјena tri prsta? Da li su veći srbi iz Krajine ili Srbije? Ili samo su oni koji pišu ćirilicom. A tek tim za koji navijaju…
Mi ne služimo vlasti, mi služimo narodu. Jer potekli smo iz naroda. I u danima nevolјe, od nas otadžbina nije imala bolјe i hrabrije. Odakle god bili, kako god se prezivali i kom god Bogu se molili, sa svih strana, sjatili smo se oko jedne ideje
Odbrana srpskog naroda, ma gde se on nalazio.
Ne omalovažavajmo sve to.
I verujte mi, ma koliko smo kao nacija pali i propali… kada opet bude došlo vreme, ovaj narod smoći će snage da iznedri neke nove dobrovolјce. Neke nove pripadnike Jedinice.
Tako da…
Pozdravlјam sabraću molitvom Daj Bože da se srbi slože i usklikom, kao nekada srbi koji su se razilazili od logorskih vatri sa planina stare Srbije Sa verom u Boga ili Sloboda ili smrt…
Živela Srbija!
Živela Jedinica!
