Piše: Milan Bogojević

Na današnji dan 11. jula (29. jun) 1844. godine u Beogradu je rođen budući kralj Srbije i Kraljevine SHS Petar I Karađorđević, kasnije prozvan Oslobodilac.

Kada je Petar rođen, njegov otac, Aleksandar bio je knez Srbije ali pošto se rezidencija u kojoj su živeli popravljala, kapetan Miša Atanasijević ustupio je kuću srpskom knezu, pa se mali knežević Petar rodio u tuđoj kući.

Novine su sutradan kratko objavile:

„Ujutro oko sedam sati naša Svetla Knjeginja gospođa Persida rodila je sina“

Prve godine života knežević Petar provodi uglavnom u Beogradu, a tek ponekad odlazi na porodično imanje u Topoli. Njegova porodica je brojna i mali Petar nikada nije usamljen, ali zbog svoje stalne bolešljivosti bio je ćutljiv i pomalo povučen.

U ranom detinjstvu je na kneževića Petra najveći uticaj imala njegova majka Persida Nenadović.

Bila je to jedna čestita i visprena žena koja se interesovala za politiku i na tom polju pokazivala veliku preduzimljivost. Nije volela Austriju i sam Petar će kasnije govoriti kako je od majke dobio amanet:

„Da nikada ne zaboravi da je Austro – Ugarska njihov neprijatelj“.

Školovanje je počeo sa drugom beogradskom decom u staroj zgradi kod Saborne crkve sve dok Ilija Garašanin nije postavio pitanje postavljanja ličnog vaspitača za mladog kneževića Petra. Predlog je odmah prihvaćen i prvo su tu odgovornu ulogu ponudili Franji Zahu, upravniku vojne akademije u Beogradu. Međutim zbog velikih obaveza obaveza Zah je morao odbiti ponuđenu čast, ali je predložio Garašaninu da se dečaku izabere vaspitač, takođe Čeh, koji bi mu pružio patriotsko, slovensko obrazovanje. Nakon duže potrage za vaspitačem, iz Praga je doveden dr Viljem Gabler, koji avgusta 1852. godine dolazi u Beograd i prihvata se ove vrlo odgovorne dužnosti.

Učenje kneževića Petra je išlo veoma dobro tako da su se rezultati skoro odmah videli. Gabler u svojim spisima posebno napominje kako je knežević Petar bio dobar pravoslavac, da se često molio, a stalno je iskazivao i nacionalni ponos. Voleo je Srbiju, „njegova Srbija mu je bila sve na svetu“.

Nakon završene osnovne škole sa privatnim vaspitačem, knežević Petar se upisuje u beogradsku gimnaziju. U gimnaziju je išao kao i svi ostali učenici, odnosno, imao je iste predmete kao i ostali, ali nije išao u isti razred. Imao je odvojenu učionicu za sebe ali je slobodno vreme provodio sa ostalom decom i pravio razne nestašluke. Mnogo godina kasnije on je obišao svoju gimnaziju i tadašnjim učenicima i nastavnicima pričao o svom školovanju.

Novi vaspitač Petra i Andreja Karađođevića postaje slovak Ljudevit Podgorski, i zadugo ostaje njihov duhovni i obrazovni mentor. Kada je 1858. godine knežević završio četvrti razred gimnazije odlučeno je da on, zajedno sa bratom, školovanje nastavi u inostranstvu. Verovatno da je na ovu odluku u velikoj meri uticala i tadašnja politička situacija u Srbiji.

U to vreme knez Aleksandar je morao da abdicira, povukao se najpre u beogradsku tvrđavu, a onda u Austriju (Zemun). Ipak, on uverava vaspitača da neće biti problem u plaćanju školarine i da će dati poslednju paru za školovanje svoje dece.

Prvu opširniju i ozbiljniju analizu Petrovog karaktera dao je upravo Podgorski u jednom od svojih pisama. On ukazuje na slabosti i snagu njegove ličnosti u poređenju sa bratom:

“Petar, jer se o njemu uglavnom radi, postao je od bolešljivog i nežnog — mladić, jak, vešt na konju i oružju, izdržljiv na umoru, ne plašeći se nikada svojih vršnjaka isnoseći olako vrlo strogu dijetu”.

Kao glavnu slabost Petrovu Podgorski navodi da mu po prirodi nedostaje gospodarenje nad voljom i duhom. Za mere kojima bi se te slabosti mogle ispraviti vaspitač je smatrao da su to rad i brak, politička aktivnost i porodični mir.

U jesen 1861. odlučeno je da braća nastave školovanje u Parizu. Pre odlaska u francusku prestonicu, deca su sa Podgorskim putovala po Evropi. Iz perioda gimnazijskog školovanja u pariskom Sen-Barbu sačuvano je veoma malo vesti.

Potom će knez Aleksandar doneti odluku da kneževića Petra upiše na neku od francuskih vojnih škola. Na veliku radost porodice, novembra 1862. kneževiću je dozvoljeno da se upiše u vojnu akademiju u Sen-Siru u svojstvu inostranog pitomca. O samom boravku u akademiji, kao i događajima vezanim za ovaj dvogodišnji period, zna se vrlo malo.

Po svršenoj višoj vojnoj školi, kao učesnik francusko-nemačkog rata i pripadnik 15. francuskog korpusa, Petar „Kara“ kako su ga zvali Francuzi, dokazao se izuzetnom hrabrošću u bitkama kod Orleana i Vilerseksela, 9. januara 1871.

Nakon rata odlikovan je ordenom Legije časti.

Pored vojničkog i političkog obrazovanja, boravak u Parizu doprineo je i uobličavanju kneževićevih političkih vizija. On se tu detaljnije upoznao sa parlamentarizmom, slobodom štampe, demokratijom i njenim institucijama. Od posebnog je značaja da on to ne čini pod pritiskom političkih zahteva, već sam od sebe, spontano. Petar se oduševio idejama engleskog političara i filozofa Džona Stjuarta Mila i odlučuje da prevede njegovu knjigu „O slobodi“.

U predgovoru knjige knežević Petar ukazuje na značaj pitanja slobode za dalji razvitak pojedinih naroda. On upozorava da bi napredak bio još veći i očevidniji da su svi narodi uživali slobodu, a ne samo pojedini; mnogi su se gušili u ropstvu i tiraniji. Ove reči na neki način predstavljaju svojevrsnu političku poruku upućenu srpskom narodu.

U leto 1883. godine na Cetinju se oženio Kneginjom Zorkom, najstarijom kćerkom crnogorskog Knjaza Nikole. U tom braku rođeno je petoro dece: kćerke Jelena i Milena (umrla kao dete), i sinovi Đorđe (odrekao se prava nasledstva prestola 1909), Aleksandar i Andrija (umro kao dete).

Posle kraćeg boravka u Parizu, porodica Karađorđević preselila se na Cetinje, gde je ostala sledećih deset godina. Zbog lošeg materijalnog položaja, Knežević Petar prodao je kuću u Parizu 1894, i nastanio se sa porodicom u Ženevi. Njegovi kontakti sa ljudima iz Srbije, naročito sa vođom radikala Nikolom Pašićem nikada nisu prestajali.

Tokom 1897, Knežević Petar odlazi u Rusiju, i biva primljen kod cara Nikolaja II. Tri godine kasnije pokušao je da se sporazume sa Kraljem Aleksandrom Obrenovićem o priznavanju prinčevske titule i povraćaju oduzete imovine, ali bez uspeha. Knežević Petar je još više pojačao svoju političku aktivnost za povratak u Srbiju. Godine 1901. nastojao je da stupi u bliže odnose sa Austro-Ugarskom, nudeći joj svoj politički program.

Nakon majskog prevrata u kome su vojnim pučem zbačeni sa vlasti i zverski pogubljeni kralj Aleksandar i kraljica Draga (Mašin) Obrenović formirana je nova vlada. Nova vlada se formira 12. Juna 1903. godine, ali je interesantno da je njen sastav bio potpuno isti, počev od predsednika Jovana Avakumovića, pa do ostalih ministara. Prvi potez nove – stare vlade je bio da se sazove raspuštena Narodna skupština.

Skupština se prvi put sastala 15. juna 1903. godine u balskoj dvorani novog dvora uz veliko prisustvo vojske koja je štitila zasedanje ali je poslužila i kao svojevrsni „podsetnik“ poslanicima kako treba glasati.

Tačno u 12 časova Narodna skupština je jednoglasno sa 158 glasova vratila na snagu Ustav iz 1888 godine a za novog kralja proglasila Petra Prvog Karađorđevića.

Zasedanje skupštine trajalo je samo 45 minuta., nakon čega se odabrala deputacija koja će odneti kralju Petru povelju o izboru. Izrađen je zapisnik skupštinske sednice i to na pergamentu koji su potpisali svi poslanici i senatori.

„Prva reč, koju Narodnom predstavništvu potreseno mi srpsko srce upućuje neka bude Zavet moj da ću, do veka, biti prvi zaštitnik narodnih sloboda i najrevnosniji čuvar prava Narodnog predstavništva“ – bile su ovo prve reči koje je novi kralj Petar uputio skupštini kada je obavešten da je biran za kralja.

Svi evropski dvorovi čestitaju knezu Petru uspon na kraljevski presto i niko nema nameru da bilo šta opstruira.

Kralj je došao u Beograd 24. Juna, oko 10 časova ujutru. Železnička stanica je bila bogato ukrašena, ogromna masa sveta je klicala kralju Petru koji je bio oduševljen, rekao je predsedniku vlade Avakumoviću:

„Ne znate, gospodine, koliko sam radosno potresen, što vidim da me narod dočekuje ovako iskreno. Kad sam ovo doživeo, sada imam samo još ovu želju : da Srbiji obezbedim unutrašnje slobode i blagostanje i da u ime Boga, kao unuku Karađorđa i negdašnji Petar Mrkonjić, sada sa prestola Srbije, ostvarim ideju oslobođenja i ujedinjenja sviju Srba, koji sada cvile pod tuđinom.“

Kralj Petar u momentu kada dolazi u Beograd ima skoro 60 godina, već je na izmaku snage, a uz sve to njegovo dolazak na presto jako opterećuje ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage. Zaverenici koji su oborili stari režim i doveli novog kralja pokušavali su i uspevali da se mešaju u sve pore političkog života zemlje. Kralj Petar verovatno zbog svih okolnosti izuzetno oprezno pristupa svemu što radi, on se uopšte ne odupire težnjama političkih stranaka da ga stave u okvire ustava. Skoro uvek je na sednicama vlade i tu pokazuje mudrost i taktičnost, uvek je spreman da prihvati tuđe argumente.

Kralj Petar je dosta toga izmenio na dvoru, odbio je da ga u šetnji kroz grad prati počasna straža sastavljena od četvorice vojnika:

„Četiri čoveka da besposliče dok se ja vozim. Ne, ne, to mora prestati. Neka svako vrši svoj posao, a kočijaš i sam zna gde treba da tera.“

Naredio je u kuhinji da se spremaju samo srpska jela, to je bilo malo čudno za prinčeve Đorđa i Aleksandra, koji su odrasli u inostranstvu na francuskoj i ruskoj kuhinji. Kralj Petar je posebno voleo zaprženi pasulj sa slaninom i mesom, a uz njega uvek idu kiseli krastavci i paprika.

Ivan Meštrović, čuveni vajar, opisao je sastanak sa kraljem Petrom:

„Kralj Petar me je primio bez ikakvog ceremonijala, vrlo ljubazno i nenamješteno srdačno. Bio je jednostavan i miran, čovjek kojemu se iz svake geste i riječi razabiralo iskreno demokratsko uvjerenje, tako da sam se u dodiru s njime osjećao potpuno slobodan. Osim toga, bio mi je i kao tip, fizionomijom, nekako familijaran i kao neki čovjek iz mog kraja, kao da si nekog starijeg Zagorca presvukao u uniformu.“

Kralj Petar je voleo da šeta pešice kroz Beograd, tu je zalazio na razne strane, po pijacama i periferiji grada. Retko bi ga ko poznao tako da je imao mnoge razgovore koje su ušle u anegdote. Zbog svoje prisnosti sa narodom, posebno u ratnim godinama koje su dolazile, zaradio je nadimak „Čika Pera“

Vladavinu kralja Petra obeležila su dva balkanska i Prvi svetski rat iz kojih je Srbija izašla kao pobednik ali uz velika stradanja i stravičnu golgotu kroz koju je prošla srpska vojska. Kralj Petar je sve vreme bio uz srpsku vojsku, na prvim linijama fronta u rovovima.

U svojim memoarima Ivan Meštrović je opisao razgovor sa princem Đorđem o susretu sa kraljem Petrom 1915. godine negde na frontu:

– Matori zabio u glavu, da pogine i da se posveti, kao Lazar na Kosovu, natakao šajkaču, uzeo pušku i u rov sa vojnicima. Jedva sam ga našao među gegulama, pa sam mu viknuo: „Ta poginut ćeš!“

– Ako, to i hoću – odgovorio mi je.

– Ja sam onda pao na kolena pred njim i rekao: „Lud si sto gradi, ali te volim, jer si takav“ – zagrlio sam ga i plakao, verujte mi kao malo dete.

Kralju Petru nije bilo suđeno da pogine u ratu. Preživeo je i mučno povlačenje preko Albanije. Ostaće zauvek upamćena scena u kojoj se kralj Petar prevozi u zaprežnim kolima koje vuku volovi. Francuski pesnik Edmon Rostan, pisac “Sirana de Beržeraka”, nadahnut hrabrošću kralja Petra Prvog prilikom povlačenja kroz Albaniju, napisao je i objavio pesmu “Kralj Petrova četiri vola”, koju je na srpski jezik preveo Milutin Bojić, pesnik “Plave grobnice”.

Rostanova pesma je već na Solunskom frontu bila borbeno nadahnuće srpskim vojnicima.

Kralj Petrova četiri vola

Kralj Petar ide, jer ići mora

preko busenja, stenja i gora.

Tajanstven pred njim stoji put.

Sa štapom, samo u svom mundiru, on ide moru, izgnanstvu, miru. Ide u bajke rečne kut.

Četiri vola, s jarmom u luku,

raonik slave, herojstva vuku.

No unuk Karađorđa, lav,

da se sa bojnog polja iščupa

četiri vola moraju skupa

da upotrebe napor sav.

Srbin, taj pesnik, ratnik, što stvori da zemlja peva, da barut zbori, da Petra Prvog, borca tog

osvetli dušu, stvori za Njega

ta kola, spojiv ostatak sprega

s ostatkom zadnjim topa svog.

Preminuo je 16. avgusta 1921. u Beogradu.

Rodio se kao knez u tuđoj kući i umro kao kralj u tuđoj kući.

Sahranjen je svojoj zadužbini na Oplencu preko puta svog dede Vožda Karađorđa.

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime