Piše: Željko Pržulj

(iz rukopisa)

Četvrtog aprila devedeset druge godine, kad se odred Specijalne milicije BiH dijelio na Srpsku i Bosansku specijalnu policiju, Zoran je s grupom saboraca upao u bazu “specijalaca” na Krteljima kod Sarajeva. Dok su Srbi i muslimani koji su se tu zatekli prisvajali automobile, strana pića i uvozne televizore, Zoran je na srpsku stranu izvozio oklopne transportere.
Trebaće!
Toliko o četvrtom aprilu.
Da policajci u Republici Srpskoj konačno saznaju zbog čega četvrti april slave kao Dan Mupa RS.
Nakaševim avionom Saša je otišao u Beograd.
Oklopni transporteri su zatrebali.
U srpskoj Specijalnoj policiji, Zoran ih je vozio oko Sarajeva, od Rogoja do Ilijaša, po Nišićkoj visoravni, na Majevici, Goraždu, Bihaću, Veležu…Sigurno sam nešto zaboravio. Kako starim sve više zaboravljam. A kad popijem koju sve češće plačem. Postao sam prava pizda.
Toliko o meni.
Saša je radio na “buvljoj pijaci” na Novom Beogradu, preprodavao bugarski benzin i u Knez Mihailovoj za Arkana trgovao devizama.
Marke, marke! Vize! Vize! Dolari, lire, krune. Marke! Marke!
U Beogradu je plaćao tristo maraka kirije za namješten stan na Karaburmi, kad je Beograđanima bila plata između osam i dvanaest maraka.
Toliko o Beogradu.
Pred kraj rata u velikoj raciji hapšenja dezertera, na plaži, na Adi Ciganliji, pokupili su i Sašu, doveli ga na Jahorinu i rasporedili u Srpsku specijalnu policiju. Tačno na Vidovdan iljadu devesto devedeset pete.
Preostalih pet mjeseci Saša i Zoran ratovali su u istoj jedinici. Saša u pješadiji a Zoran u oklopima. Ali nisu se družili. Čak ni pozdravljali. Saša se klonio Zorana. Ovaj je prezirao dezertere.
– Kad su već otišli koji kurac se sad vraćaju!
Toliko o ratu.
Poslije rata američki general i guberat okupirane teritorije RS, dao je Saši dozvolu da može ostati u Mupu, a Zorana su izbacili. Nije mogao dobiti certifikat. Imao je krivičnu prijavu. Zbog ukradenih oklopnih transportera sa Krtelja. Da prehrani porodicu, sa saborcima slične sudbine, Zoran je krijumčario cigareta. Na šest policijskih punktova, na putu od Tuzija do Sarajeva i jedan granični prelaz,Saša je bio najskromniji policajac. Njemu su dovoljna bila dva boksa malbora po turi da propusti krijumčare.
Toliko o tome koliko Republika Srpska poštuje svoje ratnike.
Jedno jutro, u Trebeviću su našli mrtvog Zorana. Dva metka u glavi. Ubica nikad nije pronađen. Pričalo se… svašta se pričalo… ali nisam ni ja budala da prepričvam ono što svi znaju…Ostala mu je porodica. Žena čisti haustore, a kćerka, profesor srpskog jezika, na Birou za zapošljavanje.
Saša je završio privatni pravni fakultet, na Kobiljači, ali je ostao da radi u saobraćajnoj policiji. Komandir patrole a ima fakultet!
– Mrzi me načelnik!
Možda zbog toga nije više toliko skroman. Nema da bude prema kome. Svi pravi su izgunuli ili se izgubili u mraku svoje sirotinje, a oni iz Nakaševih aviona vode Republiku Srpsku i ugledni su biznismeni.. Kao da mu je ministar Starina Novak, Saša je čučao u busiji i globio krijumčare cigareta, boks malbora po paketu, nesavjesne vozače koji u podne ne pale svjetla i kojima je istekao rok Prve pomoći.
Kao da je prva pomoć jetrena pašteta.
Sad Saša ima dva poslovna prostora i dva stana za rentanje. Žena mu radi na izdavanju ličnih karata u Mupu, a sin savjetnik direktoraBiroa za zapošljavanje.
Toliko o policiji.
Četvrtog aprila prošle godine, preživjeli specijalci su napravili pano sa imenima i fotografijama svojih poginulih i umrlih saboraca. Barem su ih se oni sjetili. Među dragim i poznatim likovima bio je i Zoran. Načelnik Centra nije dao da se pano okači u Stanici policije. Bivši specijalci su napravili šest bilborda, a Saša je meni objašnjavao.
“Vidi! Stavili i Zorana, a on bio švercer. On je bruko Mup Republike Srpske.”
Prvi put sam se rasplakao i bez rakije.
Baš sam ostario.
Toliko.

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime