Piše: Zoran Vukosavljević
Rat iz vazduha nad SR Jugoslavijom 1999. godine proizveo je mnoge kontroverze ali jedna od njih je svakako (ne)angažovanje borbenih helikoptera AH-64 Apač (Apache) u sukobu.
Na samom početku upotreba borbenih helikoptera tipa AH-64 Apač nije bila planirana. Ipak, četvrtog aprila Pentagon je saopštio odluku o prebaziranju jurišne Specijalne grupe „Jastreb“. Ta Specijalna grupa je prvobitno trebalo da se bazira u Makedoniji (iz kampa „Able Sentry“), ali je usled protivljenja Makedonije koja je uskratila odobrenje za baziranje na njenoj teritoriji, ipak izabran aerodrom Rinas pored Tirane, u Albaniji.
U Albaniju je zaključno sa 26.04. pristiglo ukupno 24 helikoptera AH-64A Apač , 26 helikoptera UH-60L Crni Jastreb (Black Hawk) i helikopteri za dopunu gorivom u letu CH-47D Činuk (Chinook). Za prebacivanje Grupe transportnim avionima C-17, bilo je potrebno 115 letova. Aerodrom Rinas je ocenjen kao prava noćna mora u odnosu na predviđeni Skopski Petrovac. Stajanke su se pretvorile u blato, vreme je bilo loše, smeštajni uslovi slabi. Veliki logistički problemi.
Dodatne probleme pravile su i gužve koje su pravili transportni avioni u misiji doturanja humanitarne pomoći, razlike u nadležnostima i procedurama korišćenim na aerodromu, velike snage za obezbeđenje zbog straha od napada Vojske Jugoslavije.
Već sledećeg dana od završetka kompletnog baziranja (27.04.1999.) u toku izvođenja prvog trenažnog noćnog leta, jedan od helikoptera je udario u drvo i srušio se. Posada nije stradala. Helikopter je bio naoružan sa 8 projektila „Hellfire“, 1 lanserom NRZ „Hydra“ i dopunskim rezervoarom za gorivo. O ovom događaju je objavljen video snimak i brojne fotografije.
Već tada je bilo poznato i to da gotovo 2/3 angažovanih letača na Apačima nema ni 500 sati naleta, niko od njih nije obučen za upotrebu noćne optičke opreme, mlađe ljudstvo nije imalo iskustava iz operacija navođenja na ciljeve na zemlji (FAC). I dok pad prvog Apača i nije toliko sporan a ni zanimljiv, pad drugog helikoptera koji se dogodio 5. maja i u kome je došlo do pogibije dva člana posade, već izaziva određene sumnje i budi znatiželju.
General Vesli Klark (Wesley Clark), komandant NATO snaga u operaciji „Saveznička sila“, u svojoj knjizi „Waging Modern War“ opisuje plan obuke i uvođenja u misije helikoptera tipa Apač, kroz tri faze na sledeći način:
1. let Apača, bez dodatne podrške, do granice sa SRJ i povratak
2. sklapanje kompletne borbene grupe, let do granice sa SRJ i simulacija dejstava zaprečne vatre
3. sklapanje kompletne borbene grupe, let do granice sa SRJ i realno dejstvo zaprečne vatre, bez prelaženja granice sa SRJ (KiM)
Tek nakon toga bi se borbene grupe uvodile u borbu i na samoj teritoriji SRJ (Kosova i Metohije). Verujem da nije teško zamisliti opciju da su Apači ipak dejstvovali na naše pogranične jedinice i karaule i to sa teritorije Albanije, što njima s obzirom na domet raketa „Hellfire“ (više od 10 km) ne bi trebalo da predstavlja neki problem.
Iako se u američkim i zapadnim izvorima, koje je preuzela i većina domaćih autora, decidno tvrdi da dejstava Apača po našim trupama na terenu nije bilo tokom rata 1999-te, postoje brojna svedočanstva pripadnika naše vojske, koja govore da su ta dejstva možda započela već prvih dana aprila meseca. Postoje svedočanstva pripadnika 549. Motorizovane brigade VJ koji su snajperom „Crna Strela“ dejstvovali na helikopter Apač i to početkom aprila, a postoje i navodi njihovog komandanta generala (tada pukovnika) Delića kao i pripadnika 55. graničnog bataljona na karauli „Mladen Stojanović“, o dejstvu Apača na tu karaulu dana 15.04.1999. godine, oko 01:30 časova, kada je poginulo 6 pripadnika bataljona.
U Izveštaju pod nazivom „Upotreba ARJ PVD M/D na Kosovu i Metohiji 1998. i tokom agresije NATO 1999. godine“ kaže se sledeće:
– Sledeći ozbiljan problem predstavljala je informacija komande PrK (Prištinskog korpusa, prim. aut) o preletu 23 AH-64 Apač 21.04.1999. godine iz Nemačke u Albaniju. Svim pripadnicima ARJ za PVD podeljene su siluete AH-64 Apač i upoznati su sa osnovnom namenom helikoptera (uništavanje OJ, artiljerije i tačkastih ciljeva na zemlji). Zasede su postavljane na samoj granici – karaulama i na najverovatnijim pravcima preleta AH-64 Apač. U jednoj takvoj zasedi odeljenje „S-2M“ iz ard PVO nakon uočavanja grupe od 6 helikoptera AH-64 Apač dejstvovalo je sa dve rakete „S-2M“, nakon čega su odmah vraćeni na a. Rinas (helikopteri nisu preletali državnu granicu). Do kraja agresije NATO nije bilo angažovanja ovih helikoptera na teritoriji KiM. Naime, u toku obuke i pripreme za napad na jedinice PrK došlo je do pada 2 helikoptera AH-64 Apač u planinama na severoistoku Albanije. Poginula su dva pilota 05.05.1999. godine u 01.40 časova. Dejstva po jedinicama PrK trebala su da budu izvedena noću, u formaciji od 6 letelica, sa pratećom podrškom avijacije i ostalih helikoptera za spašavanje i traganje. –
U jednom od mnogih posleratnih intervjua, kao i u dokumentarcu “Ratne price sa Paštrika”, tada već penzionisani general Božidar Delić, govorio je o dejstvima raketama Strela-2M na helikoptere Apač i podvukao da veruje da je bar jedan helikopter pogođen. Pritom nije precizirao datume ili reon dejstava sistemima PVO, ali svakako u reonu zone odgovornosti 549. Motorizovane brigade, koja je bila jugozapadni deo Kosova i Metohije prema granici sa Albanijom i karaule “Mladen Stojanović”, Gorožup, Liken i u reonu Gore.
U Izveštaju koji je pukovnik Božidar Delić dostavio komandantu Treće Armije General-pukovniku Nebojši Pavkoviću, dana 06. 05. 1999. u 23:57 časova, kaže se sledeće:
Izvor: „Treća armija: Sedamdeset osam dana u zagrljaju „Milosrdnog anđela“, autor knjige: Nebojša Pavković
– 6. maj 1999. godine, pre ponoći, u 23.57 časova, pukovnik Delić izveštava Komandu Prištinskog korpusa da je u rejonu Karaule „Gora“ na Dragaškoj visoravni helikopter NATO-a, tipa „Apač“, dejstvovao po Karauli sa 40 raketnih zrna. General Lazarević naređuje pukovniku Deliću da jedinice pojačaju pažnju i osmatranje i da odmah izveštava o pojavi ovih helikoptera. –
Ovaj Izveštaj je podržao i komandant 55. Graničnog bataljona, major Jović, u svom Izveštaju komandantu Treće Armije General-pukovniku Nebojši Pavkoviću, dana 07. 05. 1999:
– 7. maj 1999. godine
Komandant 55. Graničnog bataljona, major Jović, potvrdio je informaciju da su helikopteri NATO-a, tipa „Apač“, dejstvovali sa oko 40 raketnih zrna i topovskom municijom po Karauli „Gora“, bez posledica po ljude. –
Postoji više navoda i više datuma koji se navode kao potencijalni izvor informacija o napadima helikoptera tipa Apač na položaje naše vojske u pograničnom području. Pitanje je samo koliko smatramo ove podatke verodostojnim. Veći broj domaćih autora nije pisao u ovom pravcu kada su obrađivana poglavlja o (ne)angažovanju helikoptera tipa Apač, već je prihvatao zapadne izvore koji su odbacivali borbenu upotrebu tih helikoptera tokom 1999-te godine.
Što se mene tiče, ja prosto ne mogu dozvoliti sebi luksuz da te informacije tek tako odbacim, pogotovo što postoje kontradiktorne informacije i analize i sa druge strane. Već sam na početku teksta napisao deo kritičke analize koju su radili na zapadu vezano za neslavnu epizodu Apača na Balkanu, ali da se tu krije i nešto više?
Dok neki naši analitičari postavljaju pitanja i izvlače teze koje zvuče sasvim logično, a govore u prilog tome da što se tiče prikrivanja, naravno da su imali razloga, ali i tvrde da bi raketiranje karaule sa Apačima za njih verovatno bio najsvetliji trenutak cele kampanje. Mogli bi da se hvale i da kažu kako su Apači “nešto uradili”, a zvaničnici američke vojske bi mogli da kažu da su dali svoj doprinos. Dalje se tvrdi da bi se hvalili na sav glas da su Apači ispalili makar jednu granatu ka našoj granici, a kamo li da su sravnili neku karaulu sa zemljom. Logički nemam ništa protiv ovakvog zaključivanja ali nisam potpuno saglasan.
Čini se da su Amerikanci, ukoliko su upotrebili Apače (svejedno da li su „dobili po nosu” ili imali ovakve gubitke zbog tehničkih neispravnosti) itekako imali šta da kriju. Ne samo po pitanju poginulih pilota i izgubljenih helikoptera, nego i što bi neko morao da snosi odgovornost za neodgovarajuću, nepropisnu upotrebu helikoptera. O takvoj upotrebi helikoptera, koje nije po pravilima upotrebe, pisalo se i u američkom listu Air Force Magazine, u broju od 01.02.2002. godine.
Pored već pomenutih problema na aerodromu Rinas, logističkih izazova, lošeg stanja stajanki, loših smeštajnih uslova, u ovom tekstu se jasno govori da bi upotreba Apača, kako je bila zamišljena za operaciju “Saveznička snaga” bila suprotna pravilima upotreba bataljona AH-64 Apač.
U tim uputstvima se jasno kaže da se Apači uvek bore u sadejstvu sa svojim kopnenim jedinicama, ranga divizije ili korpusa, da od njih primaju podatke o neprijatelju i potrebnim dejstvima i o manevrima svojih jedinica na zemlji. Apači se nikada ne bore sami, mogu dejstvovati van fizičkog kontakta sa sopstvenim jedinicama na zemlji, ali ta dejstva moraju biti sinhronizovana sa njihovim planovima za manevar. Ipak, u slučaju operacije “Saveznička snaga”, od posada Apača traženo je da sami traže ciljeve u reonu dejstva ili da ciljeve dobijaju od isturenih vazduhoplovnih snaga ratnog vazduhoplovstva koji lete na većim visinama. Ovakva ideja upotrebe jedinica Apač, jednostavno nije prepoznata u važećoj Armijskoj doktrini upotrebe. Iz tog razloga, smatram da bi se, ukoliko je ipak pritisak generala Klarka ili drugih visokih komandanata u ovoj operaciji urodio plodom i ukoliko su Apači ipak upotrebljavani na takav način, neko svakako morao odgovarati za gubitak 2 helikoptera, pogotovo ako je jedan od njih (onaj od 05.05.1999.) pao “uz pomoć vatre sa zemlje”.
Takođe, zanimljivo je i to da su podaci o padu drugog helikoptera dana 05.05.1999. godine, veoma šturi. Naime, taj helikopter se srušio nekih 46 milja severoistočno od Tirane (izvor: Air Force Magazine). To bi ga smestilo negde na daljinu od oko 15-30 kilometara od granice sa SRJ (Kosovom i Metohijom). Helikopter je bio potpuno naoružan, a oba člana posade su poginula. Ovo su, zvanično, jedine NATO žrtve rata iz 1999-te. Pad helikoptera je pripisan “iznenadnom prestanku rada repnog rotora, usled čega je letelica upala u nekontrolisan spiralni kovitlac u poslednjim trenucima pre udara u zemlju”. U nastavku analize, kaže se i da se “uzrok pada ne može sa sigurnošću utvrditi zbog velikog stepena oštećenja koje je helikopter pretrpeo”. Takođe, na sajtu AirCrews.com u delu koji obrađuje posade helikoptera AH-64, kaže se da je u pitanju letelica sa brojem 88-0225 i da se uzrok pada ne može sa sigurnošću utvrditi.
Vredi pomenuti i svež izvor iz tog perioda, koji je objavljen već istog dana 05.05. na CNN-u, a koji se poziva na izvor USECA (američka komanda u Evropi) u kome se kaže:
– U prvim žrtvama NATO-a tokom operacije Allied Force, dva člana posade američkog vojnog helikoptera Apache poginula su kada se njihova letelica srušila u Albaniji rano u sredu. –
Pentagon je potvrdio smrt. U saopštenju Evropske komande SAD-a kažu da su piloti poginuli kada se helikopter AH-64 srušio na misiji obuke oko 1:30 časova po lokalnom vremenu u sredu, oko 75 kilometara (45 milja) severoistočno od aerodroma Tirana-Rinas u Albaniji.
U saopštenju, USEC je rekao: „Avioni i posada su dodeljeni Borbenoj Grupi „Hawk“. Odmah je uzleteo helikopter za spašavanje i evakuaciju povređenih MEDEVAC. Nema inicijalne indikacije neprijateljske vatre. Uzrok nesreće je pod istragom.“
Nikada ovaj slučaj nije rasvetljen do kraja, odnosno javnost nije dobila nikakve dodatne informacije. I dok za prvi helikopter koji se srušio 27.04.1999. godine postoje brojne fotografije i slike, niti jedna fotografija ovog helikoptera nikada nije objavljena. Zašto?
Možda su ipak objašnjenja o lošim uslovima na aerodromu Rinas, logističkim problemima, gužvi na aerodromu, lošem vremenu i slično, bila zgodan izlaz iz neprijatne situacije u koju su nalogodavci upali pogrešnom procenom i eventualnom odlukom o borbenoj upotrebi helikoptera Apač, pa je stoga odlučeno da se borbena upotreba ovih helikoptera negira?
Možda jednom saznamo više podataka, koji će delovati uverljivije i kompletnije.
Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista. Zoran je koautor knjige „Nebeski štit sa zemlje – Samohodni raketni sistem 2K12 Kub/Kvadrat“ i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku. Njegovu knjigu možete naručiti putem maila: [email protected]
angažovanje borbenih){kind=link}