Piše: Milan Bogojević

Naš narod imao je i drugih mudrih i hrabrih vojskovođa, ali je retko da je ko od njih bio tako popularan u narodu kao Vojvoda Stepa Stepanović.

Vojvoda Radomir Putnik je bio autoritet, konstanta sposobnosti, glava; vojvoda Mišić je bio lucidan u trenutku, on ne misli, on ne rešava, on ne komanduje, on baca parolu. Vojvoda Bojović je dostojan komande i njemu se daje vojska da je prihvati dok se ne nađe zgodno rešenje i ne padne komanda. Stepe Stepanovića nema na horizontu: on ne štrči, on je u vojsci. Njegov rad s vojskom ima nečega iz čega ne izlazi nikakav stav koji bi ga kao vojskovođu mogao okarakterisati. Stepa Stepanović nije vojskovođa on je vojska – rekao je Siniša Kordić o Vojvodi Stepi Stepanoviću.

Stepa Stepanović, sin seljačkih roditelja, izraziti srpski ratni tip, vojnik sa retkom karijerom prošao je put od kaplara do vojvode. Na tom trnovitom putu, punom izazova, Stepa nije postao samo veliki ratnik već i veliki čovek. Uvek odan i predan svom narodu.

Kažu da je upravo njegova ljudska veličina bila razlog koja mu je donosila ljubav i poštovanje vojnika i oficira bez razlike.

Vojvoda Stepa Stepanović rođen je 28. februara 1856. godine od oca Ivana Stepanovića i majke Radojke (rođene Nikolić) u selu Kumodraž kod Beograda. Bio je treći sin, a četvrto dete po redu. Ime je dobio po svom dedi Stepanu, po kome je cela njegova porodica nazvana Stepanović.

– Još kao mali bio sam velika ljutica, pričao je Vojvoda o sebi. Kada bi mer mati uprtila na leđa i ponela na njivu, ja bih se toliko drao i udarao nogama u prtači da bi mi bivale noge sve krvave od trenja dok bi na njivu stigli.

Postoji priča da su Vojvodu Stepu često dojile ciganke, koje bi prolazile putem pored njihove kuće, kad je Vojvoda još bio u kolevci. Kad bi mati otišla u polje i ostavljala malog Stepana sa jetrvom, koju je Vojvoda mnogo voleo, strina bi doviknula koju ciganku, koja bi tuda slučajno naišla, da zadoji njenog sinovca, što bi ova i učinila.

– Otac je imao neku čudnu ljubav prema ciganima čergarima, njihovim čergama i njihovoj golišavoj deci. Kad je bio u Valjevu kao komandant, pričala je njegova starija kći, pa kad bi išli u šetnju van grada, zaustavljao bi se i s velikim interesovanjem posmatrao ciganske čerge pored puta i gole trbušate male cigančiće. Njega je zanimao njihov život, i on bi pratio njihove pokrete sa velikom pažnjom.

– To mi je valjda ostalo u krvi od cigankinog mlega, govorio bi im u polušali Vojvoda.

Vojvoda Stepa je u detinjstvu čuvao goveda i jednom prilikom skoro je izgubio život kada mu je stomak rogom rasporio jedan bik. Stepu je spasila strina koja ga je ušila iglom i koncem te brzo transportovali do lekara u Beogradu.

Školu je Vojvoda Stepa učio u Kumodražu kod seoskog ćate a nakon svršene osnovne škole poželeo je da ide u učiteljsku školu te postane popa, ali otac za to nije hteo ni da čuje.

Nakon osnovne škole Stepa je upisao gimnaziju koja se nalazila u Kapetan Mišinom Zdanju. Stepa Stepanović je kao i sva druga seljačka deca, posluživao i to kod direktora gimnazije, Đorđa Miletića i tako se školovao. Nakon petog razreda gimnazije koja je tada trajala šest godina, Stepa je stupio u Vojnu Akademiju. Školski drugovi su mu bili: Vojvoda Mišić, Mihajlo Živković, Pavle Janković… a nastavnici Cincar Marković, General Anđelković, Joca Petrović.

Tokom školovanja Vojvoda Stepa se nije posebno isticao i spadao je u srednje đake. Međutim u ratovima kojih neće manjkati u njegovoj karijeri pokazivao je karakter savršenog oficira.

Vojvoda Stepa učestvovao je u sledećim ratovima: srpsko-turskim, bugarskom, balkanskim i Prvom svetkom ratu.

Prvi svetski rat je za Stepu predstavljao najveći i najteži ispit. Bio je zadužen da organizuje mobilizaciju, te da napravi plan rasporeda i koncentracije srpske vojske. Pošto je rat počeo, rukovodio je Drugom armijom, koja je bila koncentrisana na poziciji između Aranđelovca i Mladenovca.

Upravo je u ovom ratu Stepa Stepanović izvojevao svoju najveću pobedu. Bila je to Bitka na Ceru, kada je ispoljivši izuzetnu mudrost i taktiku, savladao mnogo jače snage austrougarskog osvajača, nateravši ga na povlačenje preko preko Drine u Bosnu.

Posle trojne invazije Centralnih sila 1915. godine, vojvoda Stepa je sa svojom armijom uspeo da savlada bugarsku armiju „koja je bila odbačena na istok 25 kilometara“. Uslediće potom solunska epopeja, gde proslavljeni vojskovođa ulaže lavovski trud ne bi li srpsku vojsku pod veoma teškim okolnostima oskudice, bolesti i zime uspeo da prevede na albansko primorje.

Ostaće upamćeno i to da 1915. Vojvoda Stepa nije želeo da iskoristi svoj položaj i svoju porodicu izvuče iz Čačka, ostavio ih je u Srbiji da dele sudbinu porodica svojih vojnika.

Po dolasku u Krf posvetio se reorganizaciji desetkovane vojske i njenoj pripremi za slavni povratak u zemlju i konačni put pobede. Uspeo je sa svojim vojnicima da probije Solunski front, i da bugarsku vojsku potpuno eliminiše iz ratnih operacija. Legendarni proboj zbio se od 15. do 17. septembra 1918. godine na Dobrom polju i Kozjaku. Bugarska je kapitulirala, a na putu pobede i oslobađanja otadžbine, srpsku vojsku više ništa nije moglo da zaustavi.

Stepa Stepanović, govorio je da se opredelio za vojnički poziv ne iz želje za avanturama i doživljajima, nego iz prostog saznanja:

“Samo vojnik može izvojevati mesto njegovom narodu na koje on ima pravo”.

Vojvoda Stepa Stepanović je bio retko čestit i pošten čovek, čvrstog karaktera, jasan u naređenjima. Kada je nešto naredio, bilo usmeno bilo pismeno, nije nikad oporekao, što slabići često čine.

Vojvoda je umeo i da se naljuti. Žestoko. Evo o tome jednog svedočenja. Kad su posle Cerske bitke trupe Druge armije zauzela položaje na obalama Drine i Save, dok su neprijateljske trupe bile s druge strane ovih reka, štab vojvode Stepe bio je u Bogatiću. Sedeći pred zgradom štaba, vojvoda je gledao kako zaprežnim kolima prevoze hleb za vojsku. Zaustavio je kola i rekao vozaru da mu doda jedan hleb – da vidi kakav je. Kad je probao – zgrozio se. Kako i ne bi kad je u njemu bilo i – peska! Ljut kao ris, vojvoda je tražio da odmah dođe komandant intendanture, pukovnik Mihailo Petrović. Kad se ovaj javio na raport, vojvoda je rekao:

– Zar peskom hranite moju hrabru vojsku?!

Pukovnik se izvinjavao – rekao je da nije bilo brašna, pa je bio prinuđen da žito uzme direktno sa guvna, neočišćeno, sa zemljom i peskom…

– To nije nikakav razlog! – uzvratio je vojvoda. – Zašto me o tome niste obavestili? Da ste to učinili, tražio bih od Vrhovne komande da hitno pošalje dobro brašno. Ima Srbija dovoljno žita u rezrevi…

Nikad više takav hleb nije deljen vojnicima.

Nikada nije voleo veliko društvo, voleo je prirodu i šetnje. Meso je retko kad jeo a omiljeno jelo su mu bili pasulj i kupus.

Od pića bi ponekad popio čašu piva ili špricer. Živeo je prosto bez ikakvih ličnih prohteva.

Ostale su mnoge anegdote o ljudskoj veličini Vojvode Stepe Stepanovića. Svakako jedna od najpoznatijih jeste ona kada je vratio svoju penziju. Pošto mu je poštar sav srećan uručio penziju od 3.000 dinara, Vojvoda je dreknuo:

– Mangupi! Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! Neka bar prepolove, šta bih s tolikim parama?

Kući je često nosio obično vojničku uniformu, pa ga katkad ljudi nisu prepoznavali. Jednom je tako sekao drva u dvorištu, kad naiđe jedan seljak i upita ga:

– Pomozi Bog stari, je l’ ovo kuća vojvode Stepe?

– Jeste

– A, ti mu stružeš drva?

– Stružem, šta ću, ne otkriva se Stepa.

– Pošto si pogodio?”, zanimalo je čoveka.

– Pa… Nisam pogađao. Znaš, ja kod njega radim stalno, pa me plaća mesečno.”

– Ako, ako, imaš koga i da služiš. Ja bih mu i za džabe radio, dobaci mu seljak i ode.

Vojvoda Stepa nije bio bolešljiv čovek, ali je osećao da stari, da dolazi vreme smrti. Kad je počeo poboljevati njegov zet navaljivao je na njega da treba da se pregleda i leči, ali on to nikako nije hteo.

– Kakav pregled! Ja sam star i dotrajavam. Vuče me zemlja.

Zemlja ga je povukla sebi 27 aprila 1929. godine u 22:30 časova. Pred samu smrt Vojvoda Stepa je pokušao da podigne desnu ruku ka prozoru. U sobi je nastao tajac, htela se čuti poslednja poruka velikog Vojvode. Vojvoda Stepa napreže svu svoju snagu i svojim slabim glasom izgovara:

– Polazite napred!

Vojvoda je pre smrti pripremio sve što je potrebno za sahranu.

Grobnicu je sam finansirao a kada je ona bila gotova, Vojvoda je u pratnji svojih zetova otišao da je vidi. Potpukovnik Dragomirović, njegov zet, inače lekar, rakao mu je:

– Ovo nije za vas. Previše je skromna grobnica. Taman za mene. Vi ste veliki čovek, proslavljeni vojskovođa. Vi ćete biti u Panteonu!“ Najbolje je da ovu grobnicu ustupite meni…

Vojvoda se uznemirio:

– Kakav Panteon! To ne odgovara meni, mojim uverenjima. Ja sam skroman čovek. Hoću ovde da se sahranim. To je moje mesto. Kome treba Panteon, neka se u njemu sahranjuje. Ovde će ležati vojvoda Stepa Stepanović.

Naredio je još da se obuče u pohodnu uniformu i odabrao ordenje koje će sa sobom poneti. Od svoje skromne penzije Vojvoda je uštedeo za pogreb. Pred kraj svog života pozvao je suprugu i predao joj dva zamotuljka sa novcem; jedan sa sebe, drugi za nju. Još jednom je Vojvoda pokazao svoju skromnost, njemu nije ni na um padalo da mu sleduje državna sahrana sa najvišim počastima.

Blago tebi! Večno sa Miroča bela
Pevaće te vila uz borovlje davno,
Jer si ti, kô pesmu herojskijeh dela,
Na zvezdama ime urezao slavno.
I svi naši pozni naraštaji krasni
Gledaće na zvezde s vatrom srca lepa,
I čitati pesmu s kola zvezda jasni’ –
Večnu, svetlu pesmu: Stepanović Stepa

Aleksa Šantić je ovu pesmu posvetio Vojvodi Stepi Stepanoviću prilikom njegove posete Mostaru, 1919. god.

(Nedeljnik)

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime