Piše: Ljubomir Savić, generalštabni pukovnik u penziji

Do sada smo se nebrojeno puta upoznali sa likom i delom komandanta 3. raketnog diviziona PVO, pukovnikom Zoltanom Danijem. Meni se ukazala prilika za ličnim upoznavanjem tamo 30. septembra 2015. godine. Bilo je to na svečanosti obeležavanja 100-godišnjice stvaranja naše “protivvazdušne odbrane”. Kratko ćaskanje od minut dva, ostalo je zabeleženo na zajedničkoj slici.

Onda je nastala knjiga “PAD NOĆNOG SOKOLA”. Nakon nje više ništa nije isto u pogledu obaranja čuvenog F-117. Počele su polemike, žučne ekspertize ovoga i onoga. Jedan “srpski heroj”, uvređen, obratio se sudu. Njegova čast uvređena je za čitavih 720.000 RSD. Ma dobro, to će sud već da raspravi na sebi svojstven način.

Cilj ovog pisanja je da se dotaknem impresija nakon upoznavanja glavnih aktera ovog veličanstvenog događaja.

Bio bih preopširan da opišem celodnevno druženje, pa ću se ovog puta dotaći dvojice od njih. Bez ikakvih gradacija, ko bi trebao biti prvi, odabrao sam majora Borisa Stoimenova, tek da započnem priču.

Ovo nisu videli (a ni znali) oni koji nisu imali knjigu u ruci, pa da iskoristim priliku da ih upoznam, da je one večeri 27. marta 1999. godine u borbenoj smeni pomoćnik rukovaoca gađanja bio baš ON.

Ne želim da prepisujem knjigu, da ne umanjim značaj njenog sledećeg (dopunjenog) izdanja, jer se tokom razgovora sa živim učesnicima, još po nešto sazna.

Nekada je bila živa polemika o Zoltanovim “inovacijama”. Patriotska izjava je izazvala negodovanje neprosvećenog pučanstva, koje je zahtevalo ili dokaz o “modifikaciji” ili “linč”. O gospode, imali te!?

Međutim, komandant diviziona i njegov pomoćnik, ali za “tehniku”, ipak su imali na umu, da nešto treba da “petljaju” sa tom prastarom tehnikom. I tako je te večeri, major Stoimenov otišao do radara P-18 i nakon više od sat vremena “čačkanja” uspeo je, da ga sa vodnikom Ljubenkovićem dovede u “operatvino i funkcionalno” stanje.

I šta je tu onda epohalno. Pa eto sitnica! Recimo da je postojala jedna brigada VOJiN (vazdušno osmatranje, javljanje i navođenje), koja ima sijaset radara u svom formacijskom satavu, čak i savremenijih od P-18. Da su radili i radari u raketnoj brigadi, a da je samo ovaj Ljubenkovićev, “pročačkan”, primio odraz reflektovanih talasa sa “nevidljive” odrazne površine. To je ta impresija, koja je mene dirnula. Rat je tekao svojim koritom i dalje. I u njegovom nastavku, samo je ovaj divizion uspešno gađao neprijatelja i prizemljio ga u Sremske ravnice. A modifikacije!? Ma kakvi, to treba sankcionisati…

Onda, neko sebi uzme pravo da ovog čoveka učini “nevidljivim” članom posade. Možda je to u skladu sa opredeljenjem da nevidljivi pomoćnik doprinosi obaranju “nevidljivog”.

… reče čovek, napisa i potpisa. Ah, da, i odštampa u 40.000 primeraka. Da se zna: kad ja “lažem” ima da bude bogato umnoženo.

Dakle, drugi, sasvim neobavezno odabran u ovom redosledu, je Muminović Senad. Tada kapetan I klase, a te večeri sa formacijske dužnosti komandira komandno-računarskog voda, baterije za vođenje raketa, obavljao je dužnost “Oficira za vođenje raketa” u borbenoj smeni.

“Za one koji nisu imali prilike da učestvuju u nekim kolektivnim gađanjema, uz pretpostavku da neću biti dosadan, samo da istaknem, neke momente. Kada sam bio u ulozi nišandžije na bojnom gađanju sa topom 30/2 mm, baš u onom momentu kada je osmotreni cilj trebalo dovesti u polje vida nišanske sprave, meni to nije uspevalo. Stotine i stotine trenažnih gađanja i baš meni da se desi, da postupim panično i da prejako prislonim glavu na okulare i promenim fokus oka, te time dovedem sebe u poziciju da ne vidim ono što treba da vidim.

Tako sam ja video poziciju “oficira za vođenje raketa” u momentu kada je otkriven cilj. Još cilj koji povremeno nestaje. I na Senadu je istorijska uloga da svo dotadašnje znanje sa trenaža i gađanja pretoči u znanje korisno otadžbini. Eto profesionalac se pokazao. Zahvatio je cilj, predao ga operaterima na praćenje.

Kako sam reče: “Mislim da je to bilo naše prvo zračenje antenom UV-10 od početka rata, odnosno prvo na tom položaju…” i nastavlja: “…izveštavam da sam ga otkrio i ne čekajući Danijevu komandu “prati cilj”, predajem ga na praćenje dajući određeno preticanje. Matke ga dobija na kraju baze svog pokazivača, naglo okreće točkić da ga navuče na sredinu i izveštava: “Imam ga, imam ga”, a potom: “F2 ručno prati”. Izveštavam da je daljina cilja 12 km. Dani komanduje: “Lansiraj”. Sve drugo smo već bili pripremili ranije. Snažno pritiskam “PUSH”.

Nakon otprilike jedne sekunde čuje se zvuk starta prve rakete. Samo je grunulo.”

Čitao sam ove reči nekoliko puta u knjizi, ali je privilegija bila čuti ih uživo. Eto imao sam tu sreću da se družim sa ovim ljudima.

Hvala im za sve, što dadoše za otadžbinu.

Hvala im što su me primili u svoj sastav, kao saborca sa nekih drugih prostranstava.

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime